Iako je poskok ugrizao i njega i njegovog brata i majku, Drago Lečić iz ljubinjskog sela Žrvanj uhvatio ih je do danas na stotine. Dok je trajao otkup, ističe, lepo je zarađivao. Prvog je uhvatio još dok je bio osnovac, a ove poslednje koji su sada kod njega daće ekipi Emira Kusturice za snimanje filma "Na mliječnom putu". A on će krenuti da po celoj Hercegovini trazi kravosca. Zbog čega?
Za nekoliko dana, u jednoj školi u Vranjskoj (Bileća), trebalo bi da se nastavi snimanje novih kadrova za film "Na mliječnom putu" Emira Kusturice. Moglo je to biti, rekoše nam, i u staroj školskoj zgradi na Vrtinama – u ljubinjskom selu Žrvanj – ali tamo je ruinirani školski plafon pao, pa se od te namere odustalo i prešlo u obližnju Vranjsku.
Lepe pare od Plive
Film će, ipak, unekoliko biti povezan sa Žrvnjem, jer će se u njemu pojaviti žrvanjski poskoci, zmije otrovnice, koje je uhvatio Drago Lečić. Uhvatio? Da, baš tako. Jer, niko vam u Hercegovini neće reći da je ulovio zmiju, nego – uhvatio. A Drago ove smrtonosne zmije otrovnice hvata odavno.
– Prvog sam poskoka – priča nam – uhvatio u 14. godini. Uhvatio sam ih, u stvari, te godine dosta, odneo na otkup u Ljubinje, gde ih je za potrebe Plive iz Zagreba, otkupljivao u ondašnjoj zadruzi Nikola Škorić. Dobio sam lepe pare – i od njih, sebi, i braći i sestrama kupio sam sveske, udžbenike i školski pribor za narednu školsku godinu. Znate, nas je desetoro braće i sestara, mi smo tad bili najbrojnija porodica u ljubinjskoj opštini…
Na naše pitanje boji li se zmija, odgovara:
– Ne kad ih vidim, ali bojim se da ne stanem neoprezno na nju. Jer zmija ne napada čoveka. Ugriza isključivo u samoodbrani… Imao sam i ja to vrlo neprijatno iskustvo. Ugrizao me poskok za članak desne noge. Bolelo me je žestoko i naglo oticalo, ipak na vreme sam stigao do Doma zdravlja u Ljubinju. Antiviperin mi je na tri mesta dao lično direktor Doma zdravlja dr Bogoljub Ljubo Pešut. Spasao mi je život! I rekao mi je da ima ugriza u pojedine delove tela gdje ni serum ne može pomoći! I mog brata Radu ugrizao je, davno je i to bilo, poskok. Brat je mlađi od mene. Sjećam se, naglo mu je pozlilo, počeo je da gubi svest, a pena mu je udarila na usta. Jezivo je bilo, ali opet na vreme smo ga dovezli do Ljubinja, do Doma zdravlja! I moju majku je ugrizao poskok, vidi, pa na to sam bio skoro potpuno zaboravio, a jeste – istina je. Kao što je istina da je ova otrovnica ugrizla barem 50 ljudi iz mog sela tokom ovih decenija koje ja pamtim! Iskreno rečeno, ne znam da je iko umro od ugriza poskoka u ljubinjskom kraju, ali svaki ugriz je velika drama i grčevita borba za život.
Čuva ih u sanduku
Drago Lečić, nakon što je davno prestao otkup otrovnica u Ljubinju, zmije dugo godina nije ni hvatao. Sve dok mu brat Gojko nije kazao da bi za potrebe snimanja Kusturičinog filma trebalo obezbediti – zmije. Lovački nerv u njemu je lako ponovo proradio posle duge pauze. Dok čeka na poziv filmske ekipe, kaže nam da u sanduku na kome piše "Pazi – zmije otrovnice!" ima 50-ak poskoka.
– Ja sam ih uhvatio trideset i nešto, a ima tu i onih što ih je uhvatio jedan Đurić iz Žabice. Ove moje, ja sam sve našao na Žrvnju, gde inače i živim u većem delu godine – objašnjava Drago Lečić. 
I dodaje da ima još jednu veliku želju u vezi sa zmijama. Voleo bi da uhvati kravosca, velikog gmizavca za kojeg se po Hercegovini priča da nasred puta zaustavi kravu, obmota joj se oko noge i posisa sve mleko, a prilikom sisanja oglašava se potmulim zvukom – kao tele. Nikog u Hercegovini nikad nismo sreli da je svojim očima gledao tu scenu, ali se ovakva priča o kravoscu često priča. I Drago će priznati da to svojim očima nije nikad gledao, ali je svojim rukama u selu Orahu kod Bileće, jednom ranije, uhvatio i ubio kravosca!
– Kosili smo livade, moj jedan zemljak i ja, kod jedne žene čiji je sin tada bio pukovnik u bilećkoj kasarni. Starica nam se žalila da mesecima nije pomuzla jednu kravu i tvrdila da sve mleko popije kravosac koji je presretne negde na putu, na povratku sa paše. Rekao sam joj da hvatam zmije i da me neće biti strah ni njega da uhvatim. Tražio sam ga uporno, i našao. Morao sam, nažalost, da ga umlatim velikom motkom. Bilo je to čudo, a ne gmizavac, stavili smo ga na kantar i izmerili – težio je 7 kilograma i 200 grama! Starica nas je bogato nagradila, em nam je skuplje platila koševinu, em nam je na ražnju ispekla najbolje jagnje iz tora… I mnogo godina me je potom pozdravljala po prolaznicima iz Oraha koji su išli ka našem selu. Rekla je da onu kravu od tada redovno muze, i da sam jedino ja zaslužan što je to tako – veli Drago.
|
Interesuje ga nagrada – Nedavno su mi iz jedne ustanove iz Beograda, nije red da govorim koje, rekli ako im ulovim živog kravosca da će me bogato nagraditi. Od svega što sam za mesec dana čuo jeste da sumnjaju da je u jednom selu u berkovićkoj opštini. Ne bih se bojao da ga uhvatim. Jeste veliki, ali nije otrovnica i nema zuba! Iskreno rečeno – i ta nagrada me interesuje – kaže Drago.
Zmijolovac i brat Neđo |
