Trampov hod po tankom ledu

Baš kao što kod politički ostrašćenih Srba porodične slave ne mogu da prođu bez visoke politike, ovoga puta i preko okeana, na tradicionalnom okupljanju američkih porodica za Dan zahvalnosti (28. novembar), uz obaveznu pečenu ćurku na stolu “servirana” je diskusija na temu – da li će predsednik Donald Tramp biti razrešen funkcije.

U središtu istrage o opozivu, impičmentu, jeste telefonski razgovor američkog lidera sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim. Svedoci pred kongresnim odborom izjavili su da je Tramp, uslovljavajuću vojnu pomoć Ukrajini, tražio da Kijev istraži Džozefa Bajdena i poslovanje njegovog sina Hantera u ovoj velikoj evropskoj zemlji u kojoj korupcija cveta na svim nivoima.

Bivši američki potpredsednik Džozef Bajden se smatra jednim od najozbiljnijih kandidata Demokratske partije za budućeg predsednika SAD, pa je Trampu, koji je već započeo kampanju za dobijanje drugog mandata 2020, bitno da diskvalifikuje konkurenta iz suprotnog tabora. Nakon što je na opšte iznenađenje Donald Tramp pre tri godine izabran za predsednika SAD, istražitelji javnog mnjenja više nisu toliko samouvereni u proceni da li bi milijarder i do juče politički autsajder, mogao da bude prvi američki predsednik razrešen funkcije i to zato što je tražio “uslugu za uslugu”.

Sama procedura da se sa funkcije ukloni američki predsednik izuzetno je teška i oni koji je iniciraju dobro moraju da razmisle da li da se u nju upuste. Značajan broj demokrata smatra da je bolje pobediti Trampa na predsedničkim izborima sledeće godine nego gubiti vreme na proces opoziva. Naime, odluka mora da prođe oba doma Kongresa – Predstavnički dom i Senat.

I dok je u Predstavničkom domu dovoljna prosta većina, u Senatu je za smenu šefa države potrebno da glasa dve trećine senatora.

Trampov opoziv je gotovo siguran u Predstavničkom domu, jer su većinom demokrate, ali bi predsednik verovatno bio oslobođen na suđenju u Senatu, u kojem većinu imaju republikanci. Matematika je uvek tu da pomogne u proceni, ali decidiran odgovor na dilemu da li će Tramp biti razrešen velikodušno se izbegava. U međuvremenu, pokretanje istrage o Trampu pred Kongresom, vratilo nas je na prethodne slučajeve impičmenta, kada je američkim predsednicima pretio opoziv.

Ali, samo pretio. Do njega nije došlo ni u jednom od tri prethodna slučaja. Ni kod “slučajnog” predsednika iz 19. veka Endrjua Džonsona, ni kod Ričarda Niksona, planetarnog poznatog po aferi Votergejt, kao ni ženama i seksu u Ovalnom kabinetu sklonom Vilijemu Džefersonu Klintonu.

Šta je impičment

Impičment predstavlja postupak za opoziv visokog državnog službenika s imunitetom. Američki Ustav definiše da predsednici, potpredsednici i federalni zvaničnici mogu biti opozvani zbog “izdaje, mita i ostalih ozbiljnih krivičnih dela”. Ne precizira se koji su to prekršaji, ali se svakako u to ubrajaju i postupci koji sramote instituciju predsednika, iako ne predstavljaju kršenje zakona, baš kao što je bila preljuba Bila Klintona.

Odnos snaga u Kongresu

Demokrate mogu prostom većinom da sprovedu impičment u donjem domu Kongresa i bez podrške republikanaca. Naime, u Predstavničkom domu je 235 demokrata, 199 republikanaca i jedan nezavisni predstavnik. U tom slučaju, počinje suđenje koje se seli u Senat. Predsedavajući sudija Vrhovnog suda predsedava procesom, dok poslanici Predstavničkog doma rade kao tužioci, a Senata kao porota.

Na kraju suđenja, senatori glasaju. U Senatu je odnos snaga između demokrata i republikanaca već druga priča. Republikanci imaju većinu – 53 u odnosu na 45 senatora iz redova Demokratske stranke, plus dvoje nezavisnih predstavnika, koji najčešće glasaju kao i demokrate. Da bi predsednik bio opozvan potrebno je da dve trećine senatora glasa “za”. U praksi, to znači da za impičment moraju da budu sve demokrate, dvoje nezavisnih i čak 20 senatora republikanaca. Bez obzira na to što je Tramp pobedio kao kandidat republikanaca, ova konzervativna stranka koja podržava vlasnike krupnog kapitala, svojeglavog i često neozbiljnog biznismena nikada u potpunosti nije prihvatila kao svog.

Jedan glas do pada

Endrju Džonson bio je prvi američki predsednik protiv kog je pokrenut postupak opoziva. Džonson je postao prvi čovek SAD, jer je kao potpredsednik nasledio Abrahama Linkolna, preminulog od posledica atentata. Kao političar sa juga, pritom unionista i jedini južnjački senator koji nije napustio položaj nakon secesije, Endrju Džonson se nametnuo Linkolnu da ga uzme za potpredsednika. Tako je izbor “južnjaka” u vrhu administracije javnosti slao poruku o jedinstvu države, inače duboko podeljenu na unionistički sever i konfederalni jug. Prethodno je Džonson bio vojni guverner Tenesija, gde se pokazao prilično energičnim i efikasnim protiv južnjačkih pobunjenika.

Čovek koji je do 17. godine bio nepismen, na kraju je bio izložen istragom kongresa da je kršio ustav. Zapravo je balansirao na ivici opoziva 1868. godine i izbegao je suđenje za svega jedan glas u Senatu. Nakon deset dana pauze još dva glasa su izgubljena i suđenje je obustavljeno. Glavni povod za impičment bio je Džonsonov pokušaj da otpusti ministra za rat Edvina Stentona, koji je zagovarao oštriji pristup prema poraženom Jugu.

Bio je predsednik koji je pokušao da preokrene tok istorije i spreči izjednačavanje prava belaca i Afroamerikanaca na jugu SAD. Pokušao je i da zaustavi usvajanje 14. amandmana na Ustav SAD kojim je Kongres dobio snagu da zaštiti prava svih građana. Američki istoričari ga opisuju kao pijanicu, prostaka i najgoreg predsednika u istoriji SAD. Ali i takav kako su ga istoričari predstavili nije opozvan.

BIL KLINTON I SEKSUALNE AFERE

Strasti u Ovalnoj sobi

Bil Klinton je bio 42. predsednik SAD i u svojoj zemlji je, između ostalog, ostao upamćen po seks aferi koja ga umalo nije koštala položaja na samom kraju drugog mandata. Poput najbizarnijeg holivudskog scenarija, ostala je upamćena Monika Levinski, mlada saradnica u Klintonovoj administraciji i njeno svedočenje o seksualnom zadovoljavanju predsednika usred Ovalnog kabineta, te veštačenje njene haljine posle vrhunca strasti. Priče o seksualnim ispadima prate Klintona još iz vremena kada je bio guverner Arkanzasa. Optužbe Pole Džons za seksualno uznemiravanje njegovi advokati su pokušali da odugovlače do isteka predsedničkog mandata.

U tome nisu uspeli, jer je u maju 1997. godine Vrhovni sud naredio da se proces nastavi. Tokom istrage, isplivali su snimci razgovora sa Monikom Levinski, pripravnicom u Ministarstvu odbrane, koja je tvrdila da je imala seksualne odnose sa predsednikom. Klinton je to u početku oštro demantovao, ali su optužbe bile sve uverljivije, pa je već u decembru, Predstavnički dom izglasao opoziv Klintona. Kao i u slučaju Endrjua Džonsona, i Klintona je od impičementa 1999. spasao Senat, gde su demokrate, za razliku od Predstavničkog doma, imale većinu. Pojedini analitičari veruje da je i Klintonova supruga, Hilari, trpela posledice seks afere svog muža, iako mu je ona javno oprostila za “izlete”. Pokušaj opoziva Vilijema Džefersona Klintona, nije se završio tako uspešno ni po rivalski tabor – republikance. Na izborima održanim usred postupka impičmenta, republikanci su često bili optuživani za preterivanje. Na kraju su izgubili priličan broj mandata u Predstavničkom domu. Čak je i predsedavajući Predstavničkog doma, Njut Gingrič, koji je predvodio napad na Klintona, bio prisiljen da podnese ostavku.

Ostavkom preduhitrio smenu

Da nije pao u vrhunskom skandalu Ričard Nikson bi bio upamćen kao jedan od najvećih predsednika u istoriji SAD.

Od predsednika koji je uspostavio diplomatske odnose sa Kinom, uveo politiku razoružanja u odnosima sa Sovjetskim Savezom, zapravo okončao Vijtnamski rat, uverio Amerikance da je politika zaštite okoline važna za naciju i državu, uvodio desegragaciju u južnjačke škole i bio na čelu države koja je prva spustila čoveka na Mesec, Ričard Nikson je na kraju široj javnosti ostao upamćen kao prvi predsednik SAD koji je podneo ostavku. Učinio je to u avgustu 1974. godine u drugoj godini svog drugog predsedničkog mandata na koji je stupio nakon jedne od najubedljivijih pobeda u izboru za novog stanara Bele kuće. Razlog zbog čega je bio primoran na ovaj očajnički čin je afera Votergejt koja ga je toliko duboko kompromitovala da su i članovi njegove Republikanske partije počeli da mu uskraćuju podršku i pored toga što, kada bi se sabrali njegovi politički uspesi, on mogao da važi za jednog od najuspešnijih američkih predsednika u istoriji.

U slučaju Ričarda Niksona, proteklo je devet meseci od početka istrage pred Pravosudnim komitetom Predstavničkog doma. Komitet je usvojio prvu rezoluciju o opozivu u oktobru 1973. godine, a Nikson je podneo ostavku početkom avgusta naredne godine. Istorijski gledano, podrška javnosti za opoziv Niksona je na samom početku istrage bila veoma slaba, ali je rasla kako su se pojavljivali novi dokazi o zloupotrebi položaja. Njegova ostavka je podigla talas zgražanja javnosti zbog korupcije u Vašingtonu, što je predstavljalo odličnu odskočnu dasku za demokrate. Na izborima 1974. godine, demokrate su preuzele kontrolu nad Senatom i Predstavničkim domom i u oba doma Kongresa uvele gomilu svežih lica, koju i danas zovu “decom Votergejta”.