Tramp planira da rasproda Mesec?

EPA/JIM LO SCALZO

Izvršna uredba SAD da eksploatiše Mesec pokazuje da neoliberalne ideje o “vrednosti” nadjačavaju kolektivno dobro.

Kad je astronaut Nil Armstrong sleteo na Mesec 1969, to je viđeno kao idealistični skok u svemir – “džinovski korak za čovečanstvo”.

Ranije ovog meseca, trgovac nekretninama koji je, uprkos maloj verovatnoći, postao predsednik, izjavio je da vidi Mesec daleko manje uzvišenim, piše David Bolier, direktor programa Transformacija zajedničkih dobara u Centru za novu ekonomiju Schumacher, a prenosi Al Džazira.

Tramp je potpisao izvršnu uredbu kojom je odobrio privatnu, komercijalnu upotrebu Meseca i drugih “resursa van Zemlje”, kao što su Mars i meteori. Nebeska tela sada se posmatraju kao nezadužena sredstva koja će doneti profit.

Reagujući na konkurentske pretnje iz Rusije i Kine, američki ministar trgovine Vilbur Ros pozvao je vladu da podrži svemirski biznis, koji je u povojima, tako što će poništiti regulative i koordinirati vladinu pomoć. Naglasio je neverovatne mogućnosti svemirskog turizma i ideje pretvaranja čvrstog leda na tamnoj strani Meseca u vodonik i kiseonik, koji bi mogli biti korišćeni kao gorivo za rakete za Mars. To bi bilo jednako “pretvaranju Meseca u jedan vid benzinske pumpe za svemir”, kazao je Ross.

Trampova administracija istražuje i ostvarivost “ekonomskog razvoja svemira velikog obima”, uključujući “privatne lunarne sletače, koji će određivati de facto ‘prava na vlasništvo’ za Amerikance na Mesecu do 2020”, kao i pravo da iskopava dragocene metale na asteroidima.

Ako sve to zvuči kao film “2001: Odiseja u svemiru”, kazao je Ross s evidentnim ponosom, pa ta vizija “postaje sve bliža stvarnosti, brže nego što ste mislili da je to moguće”.

Pa ipak, postavlja se osnovno pitanje: ko uopšte poseduje Mesec?

Ekonomisti i političari navikli su da o svemiru, okeanima, atmosferi, znanju o genetici i drugim planetarnim sistemima govore kao o “globalnim dobrima”. Time se sugeriše da ove stvari pripadaju svima i trebalo bi njima upravljati za kolektivno dobro. Zapravo su nacije osmislile niz ugovora koji nastoje kreirati zajedničko upravljanje kako bi se očuvali i zaštitili različiti prirodni sistemi.

S uverenjem da bi Antarktik trebao ostati neposedovan i nemilitarizovan, sedam država s verodostojnim teritorijalnim pravima na ovaj kontinent ratifikovalo je sporazum 1959. da tamo uspostave naučno istraživačko dobro.

Slično tome, kako je svemir postao nova granica, više od 100 država, uključujući SAD, ratifikovalo je Sporazum o spoljnom svemiru 1967., kako bi osigurale da će istraživanje svemira biti za dobrobit čovečanstva.

Sporazum o Mesecu iz 1979. (koji SAD nisu potpisale, ali se smatra međunarodnim zakonom) ustanovio je da površina, potpovršina i resursi Meseca neće biti tretirani kao privatno vlasništvo. Drugim riječima: nema vlasništva, nema iskopavanja resursa, nema militarizacije, nema kolonizacije.

Imperijalističke navike, međutim, teško umiru. Kako pokazuje Trampova izvršna uredba, uprkos sporazumima, nacionalne države u praksi retko tretiraju “globalna dobra” kao takva. Češće, na zahtev industrije, nacionalne vlade vide “globalna dobra” kao besplatne resurse za grabljenje svega što im je dostupno.