– Svi smo krenuli da zovemo i Hitnu i policiju. Dok smo trčali ka Dunavu, ispred nas su iz pravca reke iz mrklog mraka dopirali su vapaji: „Pomagajte! Upomoć!” Sve je trajalo kao tren. Odjednom smo se našli ispred reke, držali se za ruke, u živom lancu i izvlačili ih iz vode – priseća se jezive noći Vladan Đorđević.
Nema bankinePut do Ade Huje je krivudav, uzan i neravan, ali osvetljen. Nema znaka upozorenja da se put završava. Postoje samo dve table: „Dobro došli na Adu Huju” i „Gradska opština Palilula”. Ni bankine, ni bilo kakve prepreke. Na poslednjih dvadesetak metara od obale put je malo ulegnut, tako se i po danu teško može naslutiti da je ispred vas Dunav. |
On opisuje da je troje mladih panično vrištalo, a da su radnici obezbeđenja vikali da se smire.
– Pokušavali smo da ih nadglasamo, govorili im da skupe snagu i dođu bliže obali. Dunav je vukao na sve strane. Ništa se nije videlo, samo smo ih čuli. Obezbeđenje je bilo gore, a bliže vodi oni sitniji među nama. Počeli smo da izvlačimo jednog po jednog – priča Đorđević.
Luka Višnjić, sin Olje Bećković, nije mogao da mrdne.
– Video sam da mu je ruka povređena jer radim u Hitnoj. Čim smo ga izvukli, stavio sam ga na bok. Prvo smo izvukli devojku, pa vozača, pa Luku. Više se ništa nije čulo – sleđenim tonom govori Vladan.
Sve povređene su uneli u restoran. Konobari su našli ćebad i umotali sve troje. Onda je krenula nova agonija.
– Dečko koji je vozio počeo je da viče: "Jankela je u gepeku! Vadite ga!” Jedna gošća je zagrlila povređenu Milicu, koja je vikala: "Dušane, a Beba!“ (Anastasija Stajić, prim. aut) A onda su počeli da viču: "Beba, Beba!“ Sledili smo se. Izašli smo ponovo napolje, ali ništa se nije čulo, na površini nije bilo ničega – kaže Vladan.
Dok gleda u mesto odakle su izvlačili mlade, Vladan duboko uzdiše. Sleđenog pogleda ka reci jedva čujno govori: "Svi smo reagovali kao jedan. Nas dvadesetak se ponelo kao što bi svako normalan uradio. Svako bi pomogao.”
Sa gostima i radnicima restorana koji su spasavali decu iz BMW-a bio je i menadžer Momčilo Bišević.
– Svi smo razmišljali kao jedan. Da se nesreća desila samo 15 minuta kasnije, mi bismo već svi otišli, niko ih ne bi video ni čuo, a ne želim ni da pomišljam šta bi onda bilo – kaže Bišević.
