Tračak radosti za dečaka s Kosova

0

Dejan Petrović sa Aleksandrom Antićem, dečakom sa Kosmeta

Stasiti trubač nevoljno o tome priča, smatrajući da je učinio samo ono što je smatrao za potrebno, kako bi pomogao, a ne da bi sebi pravio reklamu.

Ali, o velikom srcu čuvenog trubača priča se i na Kosovu. Dejan je početkom ove godine prvi put bio na Kosovu u selu Gornja Livoča kod Gnjilana kako bio upoznao Aleksandra Antića (12) dečaka kome je najmlađi majstor trube u Srbiji idol. Tom prilikom dečaku je poklonio novu trubu i tako je započeto jedno novo prijateljstvo, a njih dvojica su redovno u kontaktu.

– Aleksandar je mnogo dobro dete. Talentovan, pohađa muzičku školu, uči da svira trubu i ima već lepu kolekciju priznanja i nagrada sa takmičenja. Nakon što je u jednoj emisiji izrazio želju da me upozna, organizovan je naš susret koji nikada neću zaboraviti. Kada me je ugledao da izlazim iz automobila, Aleksandar mi se bacio u zagrljaj. Nije mogao da veruje da stojim ispred njega – priča Dejan, koji ne krije da je i sam vrlo emotivno podneo ovaj susret.
 

Iznenađenja

– Do kraja godine moj Big bend ima ugovorena brojna gostovanja u zemlji i inostranstvu. U septembru ćemo objaviti album, a 13. novembra održaćemo koncert u Centru Sava. Nadam se da će se nove kompozicije dopasti publici, a bio bih presrećan da bar jedna pod njih dosegne uspeh numere "Vrtlog". Uradili smo i nove obrade nekih poznatih pesama, za koje sam siguran da niko ne može da pretpostavi da ćemo ih izvesti na trubama.

– Mnogo teško se živi na Kosovu. Ko nije bio i video, ne može ni da zamisli sve to. Sa Aleksandrom, njegovim bratom Jovanom i sestrom Kristinom obišao sam i susedno selo Stanišor, gde se nalazi muzička škola "Stevan Hristić". Tu su deca različitog uzrasta u nižim i srednjim odeljenjima, koji svakodnevno uz muziku i igru vežbaju i spremaju se za školska takmičenja. U ovoj školi nema dovoljno potrebnih instrumenata, neophodnih za prestižne rezultate i nagrade, pa sam im poklonio set bubnjeva, što ih je veoma obradovalo. Deca su vredna, talentovana, šalio se sa njima, ali iako su se smejali, u njihovim očima je tuga. Deluju preplašeno, napeto, u strahu… – kaže Dejan koji je u svom domu dva dana ugostio Aleksandra, dok je bio na školskom takmičenju u Užicu.

– Sa posebnom pažnjom svaku diplomu, pehar, trubu je držao u rukama i interesovao se detaljno o svemu. Već smo se bolje poznavali, pošto smo često telefonom razgovarali, pa je bio mnogo opušteniji. Zapitkivao je o trubačkim finesama, s kim sam radio, kome sam svirao, koga sam upoznao. On je sjajan klinac! Verujem da će biti i odličan trubač, što mu od sveg srca želim. Naravno, i dalje smo u kontaktu, pa ću pratiti kako napreduje i podsećati ga da su samo rad i trud jedini recept za uspeh.
 

Truba i za Kustu

Trubu ste poklonili i Miroslavu Iliću, kao i košarkaškom treneru Željku Obradoviću…?
– I Emiru Kusturici. To su ljudi koji su mi posebno dragi, a koje je znao i moj pokojni otac. Želeo sam da im se na neki način zahvalim, da imaju nešto što će ih podsećati na Petroviće, a šta je primerenije nego truba. Za svaki instrument je urađen poseban ram sa izgraviranom posvetom. Jednu trubu iz porodične kolekcije poklonio sam svom gradu Užicu, smatrajući da treba da bude u gradskoj kući kao sećanje na Petroviće. Kod nas se trubačka tradicija prenosila s kolena na kolena – svirao je moj pradeda Tanasije, pa deda Danilo, tata Mića, danas u orkestru smo moj brat Darko i ja, a stasava i naš naslednik moj bratanac Mića kome je osam godina.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here