Sve vlade Srbije posle 2000. godine oslanjale su se na novac koji neformalnim kanalima iz dijaspore dolazi u Srbiju kao na datu stvar i svršen čin, pa su se te milijarde evra glatko uračunavale u budžet, što je kobna greška svih ekonomista koji su formulisali ekonomsku politiku zemlje, smatra Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. On kaže da će tog novca biti sve manje.
Doznake čuvaju socijalni mir i kurs dinara prema evru, što je katastrofalno za jednu državu, ocenjuju stručnjaci. Tome dolazi kraj, a razlog za to je, smatra Zec, što se menja struktura dijaspore. Stoga nije dovoljno samo gledati nominalne brojke, odnosno to koliko naših ljudi živi i radi u Nemačkoj, ili na primer u Australiji. Danas iz Srbije odlaze mladi, ali obrazovani ljudi koji zasnivaju porodice u rasejanju i imaju sasvim drugačiji odnos prema matici od onih koji su iz zemlje odlazili trbuhom za kruhom šezdesetih ili sedamdesetih godina prošlog veka. A tu je i činjenica da zemlja više nije u ratu, niti pod sankcijama, što je refleksno izazivalo solidarnost. Ta praksa polako, ali sigurno nestaje.
– Novca koji stiže iz dijaspore biće sve manje. Veliki broj ljudi koji su se nakon penzionisanja vratili u Srbiju misleći da će ovde živeti jeftinije sada se vraća jer ispada da je jeftiniji život u Kelnu nego u Beogradu. Deca iz srednje klase zauvek odlaze u Ameriku i samo čekaju da prodaju kuću u Beogradu, pa da tamo kupe stan. Oni ne šalju novac svojim roditeljima u Srbiji kao što su slali oni koji su sedamdesetih išli u Nemačku. Brzo se tanje rezerve za vođenje politike u kojoj se ne eliminiše sistemski deficit. Ovo što se sada radi meni liči na pokušaj saniranja trošnih kuća. Što ih više krečite, iz njih izbija sve više vlage – kaže profesor Zec.
Premda država nema tačan pregled koliko novca u zemlju uđe svake godine, jer se to samo neprecizno može pratiti kroz menjačke poslove, jasno je da je trend u opadanju. Ono što taj pad naizgled čini manjim jeste razvoj turizma, manifestacije od Sabora trubača u Guči do novosadskog Egzita, ili slavljenja Nove godine, što zemlji donesi kratkoročni devizni priliv, a čega nije bilo do pre samo 15 godina. Međutim, doznaka je sve manje.
– Država se decenijama oslanjala na doznake dijaspore, što je u najmanju ruku neozbiljna ekonomska politika. To je kao čekanje milostinje, pa ako stigne i koliko stigne. Tu trunke ozbiljnosti nema. A svi su to radili i rade i danas – dodaje za naš list Miodrag Zec.
Srpska dijaspora, onaj njen tradicionalni deo je ostarila. Iako nije krizom pogođena poput nekih drugih, ona više ne može da nosi teret srpske tranzicije. Od početka krize, poslednjih pet godina, doznake iz inostranstva imaju trend pada. I naši u rasejanju su pod pritiskom recesije. Ljudi gube posao, smanjuju im se plate. Logičan sled je da teže odvajaju za rođake u otadžbini. Menja se i struktura dijaspore. Čitave porodice su se iselile, tako da nemaju kome da šalju novac u Srbiju.
Istraživanje Svetske banke pokazalo je da su u Srbiju od 2000. do 2010. godine od iseljenika stigle čak 43 milijarde dolara. Najmanje dva puta više nego kroz direktne strane investicije. U Srbiju je dijaspora 2011, poslala oko 2,794 milijarde evra. Naredne godine 2,73 milijardi evra, a prošle 2,13 milijardi.
– Moglo bi da se kaže da je reč o trajnoj privrednoj i društvenoj karakteristici da se posao traži u inostranstvu jer ga kod kuće nema. Tu nije samo važno što ga nema u industriji, nego što ga je sve manje uopšte, tako da je zavisnost od stranog tržišta rada velika. To se neće brzo promeniti – rekao je Vladimir Gligorov sa Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije.
Bogataške suze
– Ovde, na Balkanu, vlada patološki sindrom da se otima od sopstvene zemlje i nosi u drugu zemlju. Nesrećna je država u kojoj se otima od sirotinje da bi se dalo bogatima među kojima mnogi ne vide u njoj svoje trajno stanište. U isto vreme imamo patološku situaciju u kojoj se ne zna čije su suze vrelije, da li onih najbogatijih koji stalno kukaju ili sirotinje koja nema za hleb i mleko – kaže Zec.
Falš reforme
Kad je reč o reformama koje promoviše vlada Aleksandra Vučića, Zec je skeptičan.
– Preti nam bankrot. Moramo se vratiti na početak i promeniti metabolizam društva koje razara svoju sopstvenu supstancu. Placebo efekti tu ne dolaze u obzir. Male, sitne pilule, koje konzumiramo, samo nas zavaravaju. Ovde je potrebna hirurška intervencija i rekonfiguracija i države, i društva, i biznisa, i sistema vrednosti. To je jedino trajno rešenje – objašnjava Zec.
Po glavi 400 evra
Tih nešto više od dve milijarde evra koje stižu iz dijaspore, prema procenama banaka, čini 10 odsto bruto nacionalnog dohotka. U proseku na svakog građanina godišnje dođe još jedna prosečna plata, ili blizu 400 evra. Međutim, pre samo šest godina su doznake dijaspore činile 14 odsto BDP, a u međuvremenu se nije podigla srpska privreda.
