Leskovčani Zoran Cvetković i Olgica Ilić su period maj-oktobar 2023. proveli u Puli, radeći u restoranu u sklopu kampa. Zoran kaže da je za mogućnost rada u ugostiteljstvu u Hrvatskoj saznao preko društvenih mreža.
„Mnogo je ponuda, njima fali radna snaga u ugostiteljstvu, ali i za druge branše, kao što je građevina. Problem im je nastao kada su postali deo EU, kada je njihovom stanovništvu olakšan način da odu širom Evrope u potrazi za plaćenijim poslom. Ja sam dosta ljudi znao koji su otišli da rade u Hrvatskoj i svi imaju pozitivna iskustva, pa sam tako i ja odlučio da probam. Imam iskustva u tom poslu, radio sam kao roštiljdžija na više mesta. Jedini, da tako kažem strah koji sam imao je vezan za međunacionalne odnose”, pocinje pricu Cvetkovic.
Roštilj i narodnjaci
Bio sam na služenju vojnog roka kada je došlo do ratnih sukoba, stalno sam se premišljao da li da idem ili ne, ali, opet, svi koji su otišli mi kažu da nema problema. Sada i ja delim to mišljenje, nijednog trenutka nisam imao problema što sam iz Srbije. Opet, tamo i radi mnogo naših ljudi po kafićima. Naravno, gde god odeš, prepoznaju te po govoru, naravno, ali nikakvih problema nije bilo u prodavnicama, bioskopu… Ja sam živeo kod čoveka koji je Hrvat. Prvog dana kada sam došao on je, da bi se bolje upoznali, raspalio roštilj, sedimo, malo ćutimo, onda, kad se malo popilo, on pita „Hoćete li da čujete šta se sluša u Hrvatskoj?” i iznese zvučnike i kreću Sinan, Šemsa… Kako da mu objasnim da ja to ne slušam, kad se čovek veseli sve njihove pesme zna… Tu sam shvatio da je problem više u našoj glavi, nego u stvarnosti”, ističe Cvetković.
Slobodno vreme
Slobodnog vremena je bilo i nije, kaže Zoran.
„Pre početka sezone je bilo manje posla, ali kako se zahuktavala sezona, tako je i gostiju bilo više. Mi smo naše slobodno vreme iskoristili da malo prošetamo ne samo Pulom, nego i okolnim gradovima. Bili smo do Rovinja, išli na Brione, već standardno i na plažu, jer kakvi bi mi kontinentalci bili kad se ne bi malo sunčali i kupali. Bio sam i da vidim bivšu kasarnu JNA gde je moj brat nekad služio, da mu iz prve ruke kažem o pokažem koliko je to sada zapušteno… Bilo je velikih koncerata u njihovojh Areni, nastupao je Zdravko Čolić, Merlin, onda čuveni američki reper 50 Cent… Pratili smo Pulski filmski festival, prikazivali su neke stare filmove, početak naše kinomatografije… Pula je veličine Leskovca i meni je to jedan od najlepših gradova koje sam video. Pritom ono što mi posebno prija je što je to uređen grad, nema smeća po ulicama, sve se to reciklira…”, zadovoljan je viđenim, Zoran. Zoranovu priču potvrđuje i Olgica, koja kaže daje radila kao pomoćna kuvarica u kuhinji.
„Ono što je meni zapalo za oko, je da kod oni izuzetno poštuju neradne dane. Tada ništa ne radi, nijedna prodavnica, sve je zatvoreno. U principu, imaju dežurni market koje radi donekle, sledeće nedelje je neki drugi market dežuran i tako u krug. Kulturni su, zna se red u prodavnici, u autobusu… Takođe, prijatno sam iznenađena načinom poslovanja, nema varanja, što se dogovorimo, to se poštuje”, ističe Olgica.
Rusi i Ukrajinci
Zoran Cvetković kaže da je restoran, gde je radio, u sklopu kampa.
„U tom kampu su Rusi i Ukrajinci koji letuju. Na osnovu njihovog ponašanja nikad ne bi rekao da njihove zemlje ratuju već dve godine.”
Veljkovo putovanje
Veljko Milosavljević je završio srednju Trgovinsko-ugostiteljsku školu u Leskovcu, smer poslastičar i nakon toga je nastavio školovanje na Visokoj poslovnoj školi, smer menadžment tehnologije hrane i gastronomije, gde je na završnoj godini osnovnih strukovnih studija. Paralelno sa studiranjem on i radi u jednom, visokorangirnom hotelu, sa pet zvezdica u Rijeci.
„Ja sam poslastičar, a što se mog posla tiče pratimo sve modne trendove, aktuelna događanja. Sada je već treća godina kako tamo radim, a otišao sam na preporuku mog profesora iz Leskovca. Moj početak rada je bio i moj prvi susret sa Hrvatskom, ali i sa tako rangiranim hotelom. U početku mi je sve to preddstavljalo novinu, ali i izazov jer se traži visok nivo rada da bi se ispunili postavljeni standardi. Imao sam i veliku podršku svoje porodice, što je ključ svakog uspeha. Ja sam otišao u drugu državu sa 19 godina života, u nešto nepoznato i iz tog razloga je važna podrška porodice.”
Kolači nemaju zastave
Hrvatska i Srbija su imale dosta nesuglasica tokom istorije, bilo je i rata, a Veljko ističe da je rođen nakon svega toga.
„Ni trenutka nisam tako razmišljao. Smatram da se ljudi ne dele po verskoj ili nacionalnoj pripadnosti, već prema tome da li su dobri ili loši. Mene su sjajno prihvatili, smatram da je to čak i više nego što su trebali. U samom hotelu svi funkcionišemo kao jedna velika porodica. Uvek smo tu jedni za druge, ispomažemo se, nema odstupanja, svi smo kao jedan. Mene su jako lepo primili od prvog dana, prihvatili me kao da sam tu od rođenja, imao sam podršku svih. Sama firma se trudi da svojim radnicima olakša rad i zajedničko druženje, imamo recimo žurku na početku i kraju sezone, za Noć veštica, Novu godinu, zatim svi rođeni u jednom mesecu dobijaju žurku i poklone od firme u tom mesecu… Da ne govorim o poslovnom odnosu ka uposlenicima, plati, bonusima, nagradama… Uostalom, ne bih bio tamo tri godine da nisam prezadovoljan. Inače, nisam za stalno tamo, jer pokušavam da završim fakultet, pa sam malo više tamo, malo manje ovde, barem dok ne završim fakultet”, zaključio je Veljko.
Istraživanje ostrva
Radno vreme je standardno, 40 sati nedeljno, u dve smene.
„Meni to radno vreme omogućava da u slobodno vreme istražujem lokalna mesta. Ove godine sam, recimo, bio u mestima koja nisam obišao prošle godine, Opatija, ostrvo Krk, Njivice, Pula, Zagreb… Negde odem na jedan dan, negde provedem vikend, ako sam tad slobodan. Imam svoje kolege sa posla, s kojima se družim, imam i poznanike u Rijeci. Nikad nismo pričali o politici, sa kolegama pričamo šta bi mogli da uradimo na poslu, ali i o putovanjima koje treba da realizujemo. Nisam imao nikakve probleme s obzirom na to iz koje zemlje dolazim,” rekao je Veljko.
Poštovanje za građevince
Aleksandar Jovanović iz Leskovca ima decenijsko iskustvo rada kao građevinski radnik. Trenutno radi u mestu Orebić, na poluostrvu Pelješac, stotinak kilometara od Dubrovnika.
„Tamo sam već pet meseci. Inače, ja sam u stvari radio u Crnoj Gori. Moj poslodavac je bio Hrvat iz Tivta i prebacio je svoju firmu u Orebić, pa je ponudio i nama da idemo s njim. Prihvatio sam to, on je odmah sredio svu papirologiju, imam njihovu radnu dozvolu, ličnu kartu. Kad je on ponudio da idemo tamo i da radimo ja sam odmah prihvatio. Nisam se dvoumio, idem da radim, nikog ne diram, niko me ne dira i to je to. Mi smo radili, recimo kod nekog krov kuće, a njegov brat je poginuo u Vukovaru. Nikakav problem, ali se desilo da se godišnjica pogibije pala baš kad smo mi radili. On je samo rekao da tog dana ne radimo i to je to. Sutradan već se radilo normalno, bili smo ispoštovani s njegove strane maksimalno, što mi građevinci kažemo i doručak i kafa i rakijica…”, priča svoje dogodovštine Jovanović.
