Bila je to obična redovna linija putničkog aviona Tu-154 male ruske kompanije „Alrosa“. U avionu su bila 72 putnika i skoro svi su se vraćali u Moskvu sa odmora u Jakutiji. Putnici su već dobili hranu i piće, posle čega su zadremali. Nakon tri i po sata leta u avionu se iznenada ugasiše sva svetla.
To se dogodilo 7. septembra 2010. godine u 6:57 ujutru. Tu-154 je leteo iznad tajge na visini od 10.600 metara.
„Ja nisam spavao. Primetio sam da je avion počeo da se spušta, iako je po vremenu do Moskve imalo još dosta da se leti. Pogledam kroz prozor, na sve strane šuma. Ali nije bilo moguće da smo se vratili nazad“, seća se Andrej Kondratjev, jedan od putnika tog aviona. „Znači da se nešto dešava. U tom trenutku se pojavio stjuard i rekao da ćemo prinudno sleteti i da se svako skupi u pozu embriona. Meni je trogodišnje dete spavalo na kolenima. Žena je sedela pored mene. Oboje se skupismo“.
Prema rečima kapetana posade Jevgenija Novosjolova, najpre se isključio automatski pilot. Odmah zatim su otkazali svi instrumenti. „Ja sam uvek mislio da rezervni veštački horizont mora uvek da bude upaljen, ali tada su otkazala sva tri. Sa takvim kvarom je prinudno sletanje neizbežno, ali mi nismo imali čak ni radio-vezu. Nismo znali gde je najbliži aerodrom“, priča Novosjolov.
Tog jutra je bilo oblačno, tako da piloti nisu videli zemlju. „Napajanja nema, pumpe ne rade. Nema veze šta ćeš preduzeti, u svakom slučaju će ti za 30 minuta otkazati motori. Jedina varijanta je poniranje u oblake i prinudno sletanje. Na neviđeno“, seća se on.
Imali su sreće. Na jednom mestu su oblaci bili razdvojeni i piloti ugledaše reku i šumu. Avion se može spustiti samo na vodu, ali su male šanse da iko preživi. A zatim ugledaše avionsku pistu.
„Pomislih da je to već halucinacija“, kaže Novosjolov.
Tri puta su se približavali pisti. Ona je bila suviše kratka za Tu-154, a avion je leteo znatno brže nego što treba, jer mu nisu radila zakrilca i predkrilca. Tu-154 se nije zaustavio na pisti – prošao je još 164 metra, „preoravši“ zemlju i šumu ispred sebe. „Video sam kako krilo seče stabla i kako leti iverje. U avionu je bila panika. Tajga je bila mokra, tako da se podigla para, a svi su mislili da avion gori“, priča Kondratjev.
Putnici Nadeždi Filimonovoj pritrčala je stjuardesa sa sprajtom i validolom. „Svi su glasno plakali“, priča ona. „Prvo što smo tada svi pomislili bilo je: ’Zašto se ovo baš nama dešava?’“.
Niko od putnika i članova posade nije stradao. Vrlo brzo su stigli vatrogasci i hitna pomoć. Ljudi su se spuštali niz naduvani trap. Nisu mogli da veruju da su ostali živi.
„Spasonosna“ pista je pripadala aerodromu sela Ižma. Ranije je to bio aerodrom lokalnih avionskih linija, ali je od 1990-ih korišćen kao pista za helikoptere. Od 126 ljudi, koliko je tu radilo, ostavljen je samo jedan – Sergej Sotnjikov. On je 12 godina svakodnevno pešačio 5 kilometara do aerodroma i održavao napuštenu pistu. Na pitanje zašto je to radio kada to niko od njega nije tražio, Sotnjikov odgovara:
„Ma ja samo nisam dozvoljavao ljudima da teraju konje na pistu. Posle njih ostane đubre, ono se osuši, helikopter posle to podiže u vazduh, sve leti u oči… To nije dobro. A mogu i grane da padnu i ostanu tu, ljudi bacaju flaše… Ja sam održavao pistu radi sebe, da sve bude lepo“.
Vremenom je on iz tog razloga posekao drveće blizu piste i nikome nije dozoljavao da na njoj ostavlja kola, drva i druge predmete. Da Sotnjikov nije to radio, 2010. godine avion ne bi mogao sleteti na ovu pistu.
Komisija je ustanovila da je uzrok kvara bilo pregrevanje akumulatora, što izaziva kratak spoj i isključenje kompletne elektronike u avionu.
Posle pomenutog događaja avioprevoznik je planirao da otpiše ovaj avion, jer je bio dosta oštećen. Nazad na pistu je izvučen traktorom. Pa ipak, avion je osposobljen i zatim je odleteo iz Ižme.
Kasnije je popravljen i već 2011. godine je jakutska kompanija odlučila da ga vrati u svoj avio-park. Prema tome, onaj isti sovjetski Tu-154, koji je napravljen tokom 1970-ih, još uvek saobraća između Jakutije i Moskve.
