Vojislav Šešelj predstavlja jedinstvenu političku pojavu u savremenoj Evropi. Političar bujnog talenta i velike radne energije, prvi koji je na izborima pobedio Miloševićev režim, vodio je jedinu veliku stranku u Srbiji koja posle 1990. godine nije uspela da makar i najkraće vreme sama vlada. Ipak, SRS je kolaborirala sa pojedinim vladama i odgovorna je za brojne političke neuspehe, propasti i sramote naše države.
Šešeljevu karijeru moguće je sagledati posredstvom dva događaja. Predstavljajući predsednički program davne 1990. godine, najavio je etničko čišćenje Albanaca sa Kosova i Metohije (inače naših svetih zemalja) pomoću velikog industrijskog zagađivanja.
Na vrhuncu moći, 1999. godine, kada je održavao Miloševićev režim u životu, najavio je u govoru koji je izgovorio sa odgovornošću potpredsednika vlade, nestanak Albanaca (dakle, što bi rekli, i to ne samo u Hagu – genocid) u slučaju napada Severnoatlantskog saveza na Srbiju.
Tokom njegove trinaestogodišnje karijere stranačkog vođe, čuli smo mnogo buke, nečovečnih izjava, osetili smo brojne demagoške račune i osvedočili se u njegov nesumnjivo populistički program. Šešelj svakako nije usamljen kao političar koji nije govorio istinu, ali je jedinstven po tome što se time u Hagu otvoreno dičio.
Ipak, takav Šešelj, simbol nacionalne propasti iz devedesetih godina, najbolji argument u prilog tvrdnjama neprijatelja Srbije, u Hagu je, pred sudom koji je oslobodio osobe kakve su Haradinaj i Orić, stekao nesumnjiv ugled.
Na jednom očigledno pristrasnom i suštinski nepravednom sudu Šešeljeva nečovečnost je postala relativna, njegov ekstremizam je naišao na blizanca i to kod sudija i tužilaca koji za bilo kakvu mržnju ili naklonost prema nekom balkanskom narodu ne mogu imati bilo kakav razumljiv i opravdan lični razlog. Konačno, njegova zadrtost pretvorila se ovog puta u nešto nalik principijelnosti.
Šešeljevo suđenje nije išlo povoljno po bilo koju od strana učesnica. Sud se kompromitovao, tužilaštvo brukalo, a optuženi će za mesec dana ići u osmu godinu sudskog pritvora! Nisam siguran da se Šešelj adekvatno branio, još sam, manje uveren da je štitio Srbiju, naročito ukoliko bi to morao činiti na sopstvenu štetu.
Ipak, tužilaštvo do sada nije iznelo dokaze koji bi me uverili, a mislim da je slično i sa našom javnošću, da je Šešelj kriv za zločine koje mu stavljaju na teret. Kada je početkom 2003. godine otišao u Hag, spekulisalo se da bi Šešelj mogao, u slučaju da bude osuđen, dobiti vremensku kaznu zatvora u trajanju od deset godina.
Ako bi se ove procene pokazale kao tačne Šešelj bi, pošto je već odslužio dve trećine pomenute vremenske kazne, i u slučaju da bude osuđen mogao smesta da se nađe na slobodi.
Dodajmo tome brojne propuste i nelogičnosti procesa, zbog kojih bi Šešelj u budućim godinama mogao da vodi za njega mnogo zabavniji proces tražeći odštetu i možda se tako na zakonit način basnoslovno obogati, ali i sablazan javnosti zbog kazne koja je u odnosu na kazne izrečene malobrojnim optuženicima iz redova drugih naroda zaista preoštra. Šešelj, koji se odrekao predlaganja svojih svedoka, mogao bi po ovoj logici uskoro da se nađe na slobodi i vrati u Beograd.
|
Neće moći da okupi nove birače oko stare priče. |
Međutim, nejasno je da li bi Haški tribunal, koji je četiri godine odlagao početak suđenja Šešelju, bio spreman da tako lako prizna poraz. Ko bi se pobunio ukoliko bi Šešelju bila dosuđena neka mnogo oštrija kazna?
Njegova stranka je tokom njegovog boravka u Hagu prvo postala dežurni izborni gubitnik, da bi se na posletku raspala izgubivši podršku 70-80 % ranijih birača. Nema više masovnih demonstracija u njegovu korist na ulicama naših gradova. Za nekoliko godina Šešeljevo suđenje moglo bi tako i da nestane iz fokusa javnosti.
Ukoliko se vrati iz Haga tokom ove godine, Šešelj će nesumnjivo privući veliku pažnju javnosti. Slaviće ga i hvaliti velika većina naših građana zgađenih nad lažnim i nepravednim kampanjama koje nemaju za cilj pravdu već nastavak rata i dalje poniženje našeg naroda.
Ipak, Šešelj 2010. može biti samo netrpeljiviji, nestrpljiviji i ekstremniji nego što je bio Šešelj iz 2003. godine. Moralna pobeda takve osobe teško da može doneti koristi narodu koji je od njega takvog već pretrpeo tolike štete.
Povratkom u politiku Šešelj će možda uzdrmati pozicije stranke Tomislava Nikolića, ipak on neće nametnuti srpskoj politici neke nove teme, a posebno neće oko jedne stare priče i istrošene stranke moći da okupi nove birače.
Upravo iz pomenutih razloga, Šešeljev boravak u Sheveningenu može se pokazati daleko kobniji za njega nego što mnogi očekuju.
