Pevačica Tijana Bogićević životnog saputnika pronašla je u Marku Robertsonu, zbog kog je spakovala kofere i otišla u Ameriku. Nije se mnogo dvoumila, a kako kaže život na relaciji SAD i Beograd joj za sada prija i ništa joj nije naporno.
Tijana priča o svim aktuelnim temama, sajber nasilju, Evroviziji i o životu u Americi.
– Ne znam šta bih rekla, meni to ne predstavlja nikakav problem. Meni je tamo sve mnogo sporije, ovde kad dođem, to su uvek neke obaveze, nešto se dešava, a tamo imam neku rutinu koja mi fali. Volim da znam kad ustajem, kad idem u teretanu, kada jedem. Volim da se dobro organizujem kako bih imala vremena da budem spontana. Ako sam samo spontana, onda ništa ne uradim i nerviram se. Kada imate život u kojem znate šta radite, onda vam fali ona spontanost. Evo ja sam spakovala život u jedan kofer. Kada sam otišla u Ameriku, ponela sam dva kofera – priča pevačica i otkriva da li je zavisnik od društvenih mreža:
– Mogla bih da se odreknem društvenih mreža, jer ja sam generacija koja se seća života bez društvenih mreža, one mi nisu zaposele život. Najaktivnija sam kada radim na nekom novom projektu, ali svoj privatni život ne delim previše.
Široke narodne mase susretale su se sa sajber nasiljem, a Tijana otkriva da je i sama bila žrtva napada i osuda korisnika društvenih mreža i to jer joj je muž tamnije puti.
– Svi su se sa sajber nasiljem susretali, pogotovo ako su im otvoreni profili, a i ja sam se susrela sa tim. To je bilo posle Evrovizije, ne toliko zbog plasmana, koliko zbog toga što mi je muž crnac. To su bili užasni komentari, poruke. Ja sam do tada bila poprilično anonimna. Novine su samo pisale o mom mužu koji je crnac. Kao da je iz cirkusa neka životinja, a ne čovek, bili su užasni komentari, svugde, na Jutjubu, portalima, Instagramu i onda sam odlučila da ništa neću da stavljam na drušvene mreže. Nisam se ja povinovala hejterima, pa odustala, nego eto, shvatila sam da mi to ne treba – priča ona, pa otkriva kako je sve to podnosila i kako se izborila sa svime.
– Ja pripadam nekoj generaciji koja je malo svesnija svega, moj uspeh je došao kasnije. Život čine usponi i padovi. Ja nisam davala ljudima toliko značaja, da bi oni mogli da me povrede. Nije moj život na društvenim mrežama, moj život je privatan, muzika je moj život. Tako da me nije pogađalo, ali i jeste. Odnosno shvatila sam da ako mi to bude fokus, neće mi prijati.
Bez ikakvog ustručavanja ona je priznala da je pomoć zatražila od stručnog lica kada joj je to bilo potrebno i u tome uopšte ne vidi ništa negativno, ali kako kaže, mnogima je problem da se suoče sa time i pričaju o istom.
– Kod nas je tabu tema sve. Biti crnac, gej, ići kod terapeuta, bukvalno sve. Mnogo smo licemerni. Ja sam išla kod terapeuta, baš sad tražim nekoga, eto čisto da promenim. Ne idem kod psihijatra, hvala Bogu, ne treba mi, da mi prepisuje lekove. Terapeut je neko ko je plaćen da te sluša, ti se ispričaš, nešto se i on uključi. Posle nekog vremena, lepo ti je, bude ti lakše. Prijateljima ako pričaš, oni posle neće da te slušaju, neće da ti se jave na telefon, ako previše smaraš, neće ti dati ni savet, kažu: “Pusti budalu”. Ovako je bolje, platiš stručno lice koje te sluša, a ti uživaš.
Na pitanje da li bi ponovo okušala sreću i pojavila se na Evroviziji, Bogićeva kaže da bi u nekom daljem periodu to volela kako bi ispravila “nepravdu”.
– Ako se nekada kasnije prijavim na Beoviziju i pobedim, onda da, ali nisam se prijavila za ovogodišnju. Ne znam… Pola naših izvođača nije imalo priliku da ide na Beoviziju, a ja da sada budem alava i idem dva puta, ne znam baš, ali volela bih da odem, da tu nepravdu ispravim.
