Australija je njena duga domovina. Voli je kao Srbiju, gde je rođena pre 58 godina. Slavka Stojkov je još kao devojčica sanjarila o dalekim zemljama, a onda je kao 20-godišnjakinja otišla u Australiju kod tetke Rade Radunović. Danas živi u Sidneju gde je svi znaju kao Silviju.
Slavka je rođena u selu Izvor kod Paraćina, a u otadžbinu je opet došla da donese humanitarnu pomoć koju su prikupili članovi Srpskog kulturnog kluba "Sveti Sava" iz Hoston parka u Sidneju. Reč je o novcu neophodnom za ljude sa posebnim potrebama o kojima se brinu monahinje manastira Svete Petke u Izvoru.
– U Sidnej sam otišla maja 1976. godine, posle završene srednje trgovačke škole. Htela sam da studiram, ali otac Janko, koga su u selu zvali Janićije, usprotivio se tome, uz objašnjenje da nemamo novca za bacanje – seća Silvija.
– Da nije bilo majčine odlučnosti i podrške, ne bih ni otišla kod tetke Rade Radunović, koja je živela u Australiji. Tetka Rada je rođena sestra moje majke i živela je prvo u Nemačkoj, a zatim se preselila u Sidnej. Viđale smo se retko, samo kada je tetka dolazila u zavičaj. Ona je kao i moja majka bila hrabra i jaka žena, kojoj životni problemi nisu ništa mogli! Kada joj je moja mama rekla šta se dešava i da od mog studiranja nema ništa, tetka je samo odsečno rekla: "Šalji je kod mene". Tako sam te daleke 1976. uprkos očevom protivljenju otputovala u nepoznato.
I svadba i sahrana
Slavki je tetka našla i momka koji je imao australijsko državljanstvo.
– Bio je spreman da se oženi sa mnom, kako bih što pre sredila australijske papire. Majka i ja smo sve pripremile za moj odlazak, pa otac nije imao kud. Na kraju mi je napravio i ispraćaj uz reči:
"Ćerko, ovo ti je i svadba i sahrana…" – seća se očeve tuge Slavka. – Uskoro sam se obrela u milionskom Sidneju. Bio je to grad svetla i novog života i zaista moj život je krenuo novim putem, uzlaznim. Nikada se nisam pokajala zbog odlaska u Sidnej! U toj od Srbije tako dalekoj zemlji se osećam kao svoj na svome, a tako je bilo bukvalno od prvog dana kada sam izašla iz aviona.
U avion je ušla sa osmehom i radošću, s jednim koferom, bez znanja engleskog i 100 dolara u novčaniku, koje je njena majka pozajmila da bi imala zlu ne trebalo.
– Radosna sam krenula u novi život, a svi moji ostali su plačući. S osmehom sam otišla i s osmehom se uvek vraćam, ali samo u goste – smeje se sagovornica "Vesti".
Na sidnejskom aerodromu dočekala je tetka, a sa njom i naočit mladić Milan Stojkov.
– Milan i ja smo se zagledali jedno u drugog, ali nije nam se desila
baš ljubav na prvi pogled – seća se Slavka. Prvo sam otišla kod tetke na tri dana, a zatim se preselila kod Milana. Posle 10 dana smo se venčali. Milan je bio šarmantan i zanimljiv. Naš sin Igor rodio se posle godinu dana, 10. maja 1977. godine i sve je bilo super. Samo tri godine kasnije kupili smo kuću. U međuvremenu sam potpuno sama i bez ičije pomoći, čuvajući Igora, naučila da pišem i govorim engleski – kaže Slavka.
Od prodavačice do direktora
To što ne zna engleski sprečavalo je da se prilagodi novoj sredini, pa je vrlo brzo rešila problem.
– Dugo nisam nigde radila, sve dok Igor nije krenuo u školu. Moj suprug Milan je smatrao da treba da budem pored sina. Ipak, 1982. godine Milan je poklekao. Igor je pošao u školu i bilo je besmisleno da sedim kod kuće i dočekujem ih, a ja u punoj snazi i željna da zaradim svoj dinar – priča Slavka kako je počela da radi u jednoj australijskoj robnoj kući, na periferiji grada, koja je bila udaljena od njene kuće sedam kilometara.
Tako je počela njena karijera. Danas je direktor prodaje jedne čuvene zlatarske firme i ne žali se.
– Trudila sam se da se skućim onako kako sam oduvek sanjala. Sve svoje snove sam ostvarila, nažalost, u međuvremenu sam se i razvela… Međutim, odavno sam odrasla i shvatila da i ružne stvari čine život – kaže Slavka.
Danas je uspešna žena i ne priznaje nikakav izgovor kad je nekome potrebna pomoć.
– Vreme je da se posvetim sebi i ono što je najlepše, sada sam u mogućnosti da pomognem onima kojima je pomoć potrebna.
|
Obe ćerke u tuđini
Moj najveći uspeh Srpski kulturni klub |
