Do pre nekoliko nedelja činilo se da će predsednik Francuske Emanuel Makron lako do drugog mandata. Sada mu se po podršci građana opasno približila populistička desničarka Marin Lepen. Predsednički izbori su neizvesni.
Izborni stratezi Emanuela Makrona su postali oprezni. Više ne planiraju žurku posle prvog kruga u nedelju, 10. aprila, u pariskom fensi restoranu, kao posle ubedljivog trijumfa pre pet godina.
Umesto toga, planirano je da se predsednik posle objavljivanja rezultata obrati svojim biračima iz jedne višenamenske dvorane na tradicionalističkom istoku zemlje.
U izbornom štabu čine sve kako bi izbegli utisak uverenosti da je pobeda već u džepu ili bilo kakve znakove buržoaske arogantnosti, koju ionako stalno prišivaju Makronu. U poslednjim danima svoje predizborne kampanje on mora da zasuče rukave.
Makron više nije jedini
Emanuel Makron želi da postigne to što nijednom predsedniku od Žaka Širaka u poslednjih dvadeset godina nije uspelo – da ga na predsedničkim izborima građani ponovo izaberu i tako mu omoguće još jedan petogodišnji mandat.
Posle početka rata u Ukrajini izgledalo je da je taj cilj nadohvat ruke – zabrinuti Francuzi su se stisnuli uz svog predsednika i podrška u anketama se popela na 33 odsto, pa je ubedljivo prednjačio u odnosu na sve ostale kandidate.
Ali u poslednjih nekoliko dana ta podrška je pala na 28 odsto, a protivkandidatkinja populističke desnice Marin Lepen popravila je rezultat i sada mu je za petama sa 23 odsto podrške.
Šta se desilo? Inflacija je sa 4,5 odsto doduše ispod evropskog proseka, ali u Francuskoj se naglo povećavaju cene energenata.
To unosi nemir među Francuze. Oni se okreću svojim bazičnim društvenim temama: strahu za svoj standard, za tradiciju, socijalnu zaštitu, strahu od posledica modernizacije zemlje. Kao i u ostalim evropskim zemljama, i u Francuskoj će na kraju za izbore biti odlučujuće svakodnevne brige.
Serija kriza
Makronu uporno prišivaju etiketu predsednika bogatih, jer je početkom svog mandata smanjio porez preduzetnicima.
To je između ostalog podstaklo protest “žutih prsluka”, koji je krajem 2018. i početkom 2019. počeo zbog povećanja cene dizela.
Protesti su mesecima zemlji jedva davali vremena da dođe do daha i prerasli su u nepredvidljiv socijalni bunt.
Predsednik je morao da povuče jedan od svojih glavnih projekata – reformu skupog i staromodnog penzionog sistema. Njegov modernizacijski polet pretrpeo je prvi udarac.
A samo što su se umirili protesti, izbila je pandemija korone.
Francuska je, kao i ostatak Evrope, bila primorana da zaustavi život. Posle početnih poteškoća, Makron se snašao – dobro je vodio kampanju za vakcinaciju, a dodelio je i ogromnu državnu pomoć da bi izbegao socijalne probleme građana i preduzeća.
Kao i u drugim zemljama, Vlada je učila tokom pandemije, a deo birača je to Makronu zamerio smatrajući da je neodlučan.
Međutim, trenutno ga u predizbornoj trci muči nešto drugo – “afera Mek Kinzi”.
Makronova Vlada je u poslednjih pet godina potrošila preko jedne milijarde evra za skupe konsalting firme koje su izrađivale analize za neke moguće reformske projekte.
Makronu spočitavaju besmisleno i rasipničko trošenje novca poreskih obveznika. A te konsalting firme navodno nisu u dovoljnoj meri u Francuskoj platile porez. Čak i samo tračak nedomaćinskog poslovanja doliva ulje na vatru u korist Makronovih protivnika.
Kameleonska politika Marin Lepen
Marin Lepen je na čelu Nacionalnog saveza (do 2018. stranka se zvala Nacionalni front, a osnovao ju je još njen otac Žan-Mari Lepen). Ona je dosledno popravljala svoj imidž u medijima, kako bi u očima javnosti ublažila ekstremističko nasleđe stranke.
Ona više ne želi da ukine evro ili da istupi iz Evropske unije. A pošlo joj je za rukom i da joj ne našteti ni bliskost sa Putinom, koji joj je čak pozajmio novac za predizbornu kampanju 2017. Ona to naprosto ne pominje, a birači joj čak i ne zameraju.
Međutim, za razliku od Makrona, ona se zaista bavila predizbornom kampanjom.
Dok je Makron telefonirao s Putinom, neumorno je obilazila mesta u unutrašnjosti i razgovarala s ljudima. Nju kao pretnju vidi samo još 51 odsto Francuza, a to je znak da je njena strategija detoksikacije imidža bila uspešna.
U jednom televizijskom intervjuu 2017. godine rekla je da brani velike političke linije predsednika Trampa i Putina. To je izgleda zaboravljeno, jer ona govori samo još o kupovnoj moći, rukovala se sa stotinama ljudi na trgovima, obećava Francuzima da će ograničiti cene energenata i da će se boriti za očuvanje njihovog životnog kvaliteta.
Ekstremni desničar i bivši publicista Erik Zemur joj pomaže i protiv svoje volje. Više puta osuđivan zbog širenja mržnje, on je početkom predizborne kampanje svojim ekstremnim antiislamskim i antimigracionim stavovima izazvao veliku pažnju. Tada je imao podršku 15 odsto birača, a u međuvremenu je ona opala na jednocifrene vrednosti.
Za Marin Lepen Zemur je pravi poklon. On je zauzeo desnu marginu, pa se ona mogla predstaviti kao umerena figura političkog centra. Ona je pozdravila dolazak ukrajinskih izbeglica u zemlju, dok je on ostao pri svojim idejama nulte migracije.
Francuski list Mond prošle nedelje podsetio je Francuze da se iza moderne fasade Nacionalnog saveza još uvek krije stranka populističke desnice koja planira potpuni preobražaj francuske države i demokratskih institucija.
I Makron je na svom jedinom većem predizbornom skupu u koncertnoj sali “La Defans” prošle nedelje upozorio Francuze na desničarsku opasnost: “Opasnost ekstremizma danas doživljava nove vrhunce (…) jer se normalizuju mržnja i alternativne istine”.
Makron mora da se bori
Iako je Marin Lepen smanjila Makronovu prednost, još nijedna anketa nije ustanovila da on ne bi pobedio u drugom krugu krajem aprila. Makron je odneo nadmoćnu pobedu 2017. pobedivši upravo Marin Lepen uz 60 odsto glasova. Ovaj put bi njegova prednost mogla biti znatno manja.
Sve zavisi od toga da li Makron može da mobiliše birače, jer su brojni Francuzi još uvek neopredeljeni. On će morati da se zapita da li je pogrešio kada je relativno kasno ušao u predizbornu kampanju.
Hteo je da se drži po strani u blaćenju koje su jedni drugima priređivali ekstremni levičari i desničari. Nije hteo da prlja ruke u borbi protiv ideološki ostrašćenih marginalaca.
Ali, upravo ta Makronova sklonost nadmenosti mnogim Francuzima smeta. Oni smatraju da je predsednik doduše kompetentan ali da nije blizak narodu te da je arogantan član omražene elite.
U ponovljenom dvoboju između populističke desničarke i centrističkog predsednika deset ostalih kandidata su ostali daleko iza njih.
Među njima je Valeri Pekres, koja namerava da oživi konzervativnu partiju i vrati je u središte političkog zbivanja.
I ona i kandidati proistekli iz ruševina bivših socijalista do nogu su potučeni. Ali Emanuel Makron bi između prvog i drugog izbornog kruga morao da učini čudo mobilizacije glasača – ako ne želi da osvoji drugi mandat na jedvite jade i da ga započne potkresanih krila.
