Teško ući, a i izići

Glavna parola, zvanična krilatica Evropske unije glasi: Ujedinjeni u različitosti. To bi značilo da se unutar Unije priznaje i prihvata postojanje razlika u različitim oblastima, uključujući pravo zemalja članica da, radi svojih nacionalnih interesa, odstupaju od njene generalne linije.
I na zvaničnom sajtu EU se, na primer, navodi da "određeni broj članica rukovodi samostalno svojim politikama od nacionalnog interesa, kao što su spoljni poslovi, odbrana, valuta".
Zašto se, onda, od Srbije – koja je još samo kandidat za pristupanje Uniji – zahteva da se potpuno pridržava njenog spoljnopolitičkog kursa, uključujući najnovije mere koje je preduzela prema Ruskoj Federaciji?!

Legli na rudu
Istina, još se ne insistira, bar ne otvoreno, da i Srbija kompletno primenjuje tu zabranu – jer se njen izvoz zasniva na ranijim ugovorima o bescarinskoj trgovini s Rusijom, ali se jasno traži da "ne uskače u rupe na ruskom tržištu stvorene

Neće se osebno pomagati izvoz u Rusiju: Aleksandar Vučić o šansama za meso

 

embargom Moskve na uvoz prehrambenih proizvoda iz Unije". I Srbija je izgleda, mada to neće da prizna, legla na rudu. Naime, stigao je demarš EU zvani ed-memoar, koji zvanično ne postoji – samo je zamenik šefa delegacije EU u Beogradu Oskar Benedikt, 20. avgusta, u Obrenovcu, srpskom premijeru Aleksandru Vučiću, uručio papir, dokument, kojim se "Vlada Srbije obaveštava da bi bilo neophodno da se uzdrži od upotrebe bilo kakvih mera u podržavanju novih trgovinskih aktivnosti prema Rusiji"!
To je to – da ne pomaže izvoz robe, najviše poljoprivrednih proizvoda, koje su Rusiji potrebne da bi nadoknadila "rupe" nastale usled njenih protivmera na embargo koji joj je uvela EU. I Srbija je prihvatila "obaveštenje":
Premijer Vučić je nedelju dana kasnije – pošto se, u međuvremenu, javnost počela da pita postoji li taj famozni demarš – na konferenciji za novinare izjavio da će Srbija "poštovati preporuke EU":
– Poštovaćemo volju EU, koja je strateški cilj Srbije. Apsolutno smo posvećeni evropskim vrednostima i predani smo tom zadatku – rekao je Vučić, a izvoznicima Srbije poručio da se "ne igraju i ne prepakuju proizvode iz EU da bi ih potom izvezli u Rusiju".

EU Kurir: Oskar Benedikt

 

Najvažnije je da je pristao da njegova vlada neće dodatno podsticati izvoz poljoprivrednih proizvoda u Rusiju. Treba ga razumeti, jer je EU jasno poručila da će "korišćenje takvih oruđa", to jest pomoć države izvoznicima, smatrati kao "nefer i neprijateljsko ponašanje"!
Naravno, to se ne može smatrati pritiskom, a kamoli ucenom – EU je fina, civilizovana i ne služi se tim metodama, ona je "ujedinjena u različitosti". Samo što je vidljiva razlika – čije, i koje, "različitosti" prihvata i toleriše. Razlike koje postoje kod njenih članica, naravno – da, ali da različito postupaju oni koji od nje zavise – e, to baš i ne.
A i mi sebi ne možemo da dopustimo taj luksuz, budući da je EU – kako je istakao premijer Vučić kao usputno objašnjenje zašto smo toliko popustljivi – najveći spoljnotrgovinski partner Srbije, 62 odsto njenog ukupnog izvoza. Konkretno, u članice Unije Srbija izvozi 10 puta više poljoprivrednih proizvoda nego u Rusiju, iako već 14 godina s njom ima sporazum o slobodnoj trgovini.

Povod za podele
Pitanje pridružiti se EU u sankcijama Rusiji, ili prihvatiti rizik da se situacija iskoristi za povećanje izvoza dodatno je podelilo javnost u Srbiji, i inače rascepljenu zbog dvosmislenog stava prema događajima u Ukrajini, a da pri tom ostavimo po strani stalno opadanje raspoloženja prema Uniji. Dok ona, kako to eufemistički naziva, poklanja "veliku političku pažnju" svom "trenutnom i budućem statusu" – da ne kažemo neslaganjima – mnogi u Srbiji se pitaju zašto joj Brisel stalno postavlja uslove koje drugima, ranije, nije.
U debati na temu "Izazovi procesa pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji" koju je u Beogradu organizovao Institut za evropske studije, neki učesnici su otvoreno isticali da se "pred Srbiju postavlja, kao čitava mreža uslova, nešto što niko nije dobijao"!
Ukazujući da unutar Unije postoje velike ekonomske razlike, koje postaju sve veće, na jednoj strani je "centar" – Nemačka, Holandija, Skandinavija, a na drugoj – periferija, u koju spada većina od 13 zemalja primljenih u članstvo EU u poslednjih 10 godina, uključujući i jednu iz prošlog veka – Grčku (1981).

Javnost bez glasa
Neizbežno je bilo i pitanje "Kuda ide EU", u svetlu nastojanja njenogo "motora", Nemačke, koja "zagovara političku konstelaciju" koja se opisuje kao "demokratija bez izbora". Naime, ocenjuje se da vodeću evropski političari, u nastojanju da sačuvaju Uniju, donose odluke koje "vezuju ruke vladama članica" i "radikalno ograničavaju glas javnosti". Taj stav se ilustruje primerima Italije i Grčke iz doba kada su bile u velikoj krizi – da njihovi glasači "mogu da promene svoju vladu", ali ne mogu da utiču na politički kurs: "Donošenje odluka u sferi ekonomije faktički je oduzeto biračima."
Bez odgovora ostaje pitanje: Može li Evropska unija da preživi ako nastavi tim putem – da sve više građana njenih članica, nepoznat broj od njenih 500 miliona, prestane da je voli, ali da ne može da je napusti. I u ovom slučaju može da važi sentenca nemačkog pesnika i disidenta Volfa Birmana koji je još pre nekoliko decenija napisao: "Mogu da volim samo ono što mogu da napustim."
Valjda to važi i za Srbiju i njene građane.