Tenkovima na nezadovoljne došljake

Međutim, današnji doseljenici pripremaju se za život u Australiji iz svojih udobnih domova, uče jezik za kompjuterima u učionicama sa klima-uređajima i imaju solidno vreme da ga savladaju jer dobar deo ne mora da radi.

Za razliku od njih, prvi doseljenici koji su u Australiju počeli masovno da dolaze posle Drugog svetskog rata živote su započinjali na veoma izolovanim i ne baš prijatnim mestima za život.
 

Jedno od takvih mesta bio je useljenički kamp Bonegila, nedaleko od Vodonge u Viktoriji, inače najveći prihvatni centar u Australiji, kroz koji je posle Drugog svetskog rata prošlo oko 320.000 ljudi, pripadnika više od 30 etničkih grupa, većinom iz Evrope.

Centar je radio od 1947. sve do 1971 godine, kad je zatvoren, a deo useljeničkog kampa bloka 19 danas je sačuvan kao muzej.
 

Ovo je priča o Bonegili.
 

Talasi useljenika iz svih delova Evrope, među kojima iz tadašnje Jugoslavije, koji su prošli kapije Bonegile, zauvek su izmenili sliku Australije. Najčešće su dolazili sa par kofera u ruci, često sa malom decom u naručju iz ratom uništene Evrope, ne znajući i ne sluteći da ovdašnja vlada od njih ima sasvim drugačija očekivanja od njih, da što pre zaborave na svoje poreklo i asimiliraju se u većinski deo anglosaksonskog društva.

– Svi ste dobrodošli – poručivao je 1947. godine u propagandnom filmu "novim Australijancima" tadašnji ministar za useljeničke poslove Artur Kolvel.
 

Međutim, za razliku od te poruke, Australijanci "starosedeoci" imali su druga imena za tek pristigle Evropljane, koji su za njih bili "refo" (izbeglice), "vogs" (takođe pogrdni naziv ).

Tadašnja zvanična politika u Australiji nastojala je da zemlju naseljava isključivo imigrantima anglosaksonskog porekla, ljudima iz Velike Britanije, a Evropljani koji su u to vreme slabo ili jedva znali pokoju reč engleskog jezika nisu bili rado viđeni, a pogotovo prihvatani u australijskoj sredini.

Usled hroničnog nedostatka radne snage i potrebe za popunjavanjem radnih mesta koja lokalni radnici nisu želeli ili nisu bili za njih dovoljno kvalifikovani, Australija polako menja program i dozvoljava dolazak Evropljana.

Imigrantima iz ratom uništene Evrope nudila je nadu u bolji život, zapošljavanje i budućnost za njihovu decu. Većina njih bila je primamljena boljim uslovima za život, mogućnostima za zapošljavanje, a posebno besplatnim prevozom iz Evrope, ali uz jednu ogromnu obavezu – da dve godine rade za Australiju bez prava da biraju zaposlenje.

Tako su mnogi kvalifikovani radnici, zbog slabijeg znanja engleskog jezika, radili teške fizičke poslove po rudnicima, na izgradnji hidrocentrala, medicinske sestre su umesto brige o pacijentima brinule o higijeni bolničkih podova…

Posle pet nedelja provedenih pod palubama brodova u najjeftinijoj klasi, živeći na špagetima, a oni srećniji, posle više dana provedenih u putovanju avionom, "novi Australijanci", nisu kao danas smeštani u udobne prihvatne centre u velikim gradovima.

Istog dana po dolasku u luke ili na aerodrome, prevoženi su, daleko od očiju javnosti, u kampove kao što je bila Bonegila u Viktoriji.

Skoro polovina novih Evropljana pristiglih tih godina poslata je u Bonegilu, gde im je ponuđeno da uče engleski jezik, ali i nov australijski način života. Raseljena lica iz Evrope i oni koji nisu bili anglosaksonskog porekla imali su izuzetno teže rade obaveze i kontrolisane aktivnosti.

Muškarcima su bez obzira na stručne kvalifikacije nuđeni "radnički poslovi" u ključnim privrednim granama, a ženama su pripali poslovi na održavanju, kao što je čišćenje…

Nije ni čudo što su mnogi, koji su geografski bili "pola sveta" od kuće, želeli da se odmah vrate nazad u Evropu. Međutim, bili su sprečeni obavezom da državi nadoknade troškove puta u Australiju.

Mnogi, kao što su bili naši ljudi Miro i Nada Popović, osećali su se kao da su došli na drugu planetu.

– To je bilo strašno, da smo mogli, vratili bismo se već drugi dan nazad – kaže Miro Popović, koji je nakon više od pola veka sa suprugom Nadom ponovo došao u Bonegilu.

– Muževi su bili odvojeni od žena, viđali smo se jednom u 15 dana. Nismo znali engleski jezik i poslali su nas da čistimo podove u bolnici u Vongarati. Miro je radio teške fizičke poslove na hidrocentrali – priča nam Nada Popović.

Posle dve godine odrađenih poslova za državu, doseljenici su bili slobodni da nastave dalje život. Skoro polovina od svih doseljenika koji su prošli kroz Bonegilu, oko 170.000, boravilo je ovde između 1947. i 1951. godine, dok su u njoj vladali najteži uslovi.

Među najvećim problemima bila je jednolična i za Evropljane neprikladna ishrana. Za doručak kaša od ovsa, mleko, hleb, džem ili puter. Ručak – najčešće kuvana ili pečena ovčetina sa povrćem.

I danas se mnogi sećaju čekanja u redu u zajedničkoj menzi za svoje obroke. Porodice su zajedno ručavale, nije im bilo dozvoljeno da hranu odnose u svoje barake, a još manje da sami pripremaju obroke, kako se pravdalo, zbog opasnosti od izbijanja požara.

Ipak, neki su pronalazili način da pripreme svoja tradicionalna jela o kojima su maštali kako bi na trenutak pobegli od tipično neukusnih engleskih obroka koje su im spremali u menzi.

Zbog loših uslova smeštanja i neadekvatne ishrane, nezadovoljstvo žitelja Bonegile kulminiralo je masovnim demonstracijama 1952. godine.

– Dva dana pred naše proteste, dve osobe su izvršile samoubistvo, iako su nam rekli da su umrle prirodnom smrću. Naravno da im nismo verovali. Počeli smo demonstracije od bloka 11, u pravcu objekta administracije. Razbili smo nekoliko prozora i stakala i zapalili nekoliko baraka. Međutim, kad smo se približili, videli smo dva vojna tenka koja su nam išla u susret i preko 200 vojnika. Tenkovima su pošli da se sukobe sa običnim doseljenicima koji su tražili posao. Nismo mogli da izdržimo uslove života koji su u Bonegili bili toliko strašni i depresivni. Morali smo da dignemo glas, to nije moglo da se podnese – kaže Đovani Zgro, doseljenik iz Italije, vođa protesta.

Demonstracije su brzo ugašene, ali je država počela aktivnije da radi na zapošljavanju ljudi. Uskoro su stanarima počeli da dozvoljavaju da pripremaju hranu koju oni vole.

Mnoga deca ponela su teške ožiljke iz Bonegile. I danas se kao odrasli sećaju kako su njihove majke potajno plakale dok su im muževi bili na radu, daleko od njih, ostavivši ih sa decom u nepoznatoj sredini. Sećaju se poniženja kojima su njihovi roditelji bili izlagani.

Tokom teške ekonomske krize koja je pogodila Australiju, između 1952. i 1961. godine, ljudi u Bonegili su se osećali dvostruko prevarenim. Verovali su da će ovde imati bolji život, a onda shvatili da od toga nema ništa.

Značajne promene nabolje u australijskom društvu počinju tokom 1960-tih, kada ono počinje da bude otvorenije za multikuturalne različitosti, doseljenicima se dozvoljava da nastave da gaje svoje kulturno nasleđe, a istovremeno da budu integrisani u društvo.

Mnogi od doseljenika, koji su ušli u istoriju kao pripadnici jednog od najvećih iseljeničkog programa 20. veka, u Bonegili su proveli samo nekoliko dana. Ali, neki su ostali i po nekoliko godina dok nisu našli stalno zaposlenje i novi dom.
Bonegila je zvanično zatvorila svoje kapije 1971 godine.

I posle 40 godina migranti se i danas, sa neskrivenom gorčinom sećaju, ne baš glatkog puta u novi život u Australiji.

SUTRA: Šta su pretrpeli srpski doseljenici.