Anadolijske varoši su samo srce Turske. Ne samo zbog toga što se nalaze u njenom središnjem delu u geografskom pogledu, već i zbog toga što je autohtonost kulture u ovim kasabama prisutnija nego u velikim centrima poput Ankare i naročito, Istanbula, u kojima je mešavina uticaja postojanija. U tu neformalnu istinu, uverili smo se prilikom posete Kajseriju i Jozgatu, gradovima sa bogatom istorijom i još bogatijom turističkom i kulinarskom ponudom. Put nas je vodio do još jednog mesta sličnih, ali ne i istovetnih osobina. To je grad Kiršehir, centralna varoš istoimenog vilajeta. Kasaba od cirka 100.000 ljudi, otvorila nam je svoje kapije na način koji se lako pamti, ali zato teško zaboravlja. Istina, tu crtu imaju i druga mesta u kojima smo bili i kroz koja smo prošli, i to ne samo zbog toga što imaju šta da ponude gostima, već i zbog nenametljive, ali srdačne gostoprimljivosti Turaka. Naravno, dobra organizacija putovanja, u režiji ambasade Turske i agencije koje im je u tome pomogla, značajno je doprinela celokupnom pozitivnom utisku sa putovanja, na čemu toplo zahvaljujem.
Japanski vrt
Posle izlaska iz hotela u Jozgatu, trebalo je uputiti se do Kiršehira i tamo posetiti mesta od velike vrednosti za taj deo sveta. Putovanje je ugodno, što zbog širine kojom odišu turski drumovi, koji su pravljeni tako da se čoveku čini da se na njima niko drugi ne nalazi sem vas, a takođe i zbog samopouzdanja sa kojim vozač minibusa jedri saobraćajnicama. Pejzaži Anadolije se pružaju oko nas. Neuhvatljivo nebo, gusti maslinjaci, žitna polja, poneka krda bivola, ovce i pastiri koji po bregovima jašu magarce i koji stoku teraju kangalima. Vođa puta nam priča o ovom neobičnom kraju zemlje.
Gotovo u svakom trenutku na anadolijskom drumu, imao sam utisak da će sa okolnih, širokih bregova, početi da se spuštaju odredi čuvenih strelaca na konjima, poznatih ratnika iz starih dana ove zemlje. Kao da svaka dina ima svoju priču. Neobičnost istorijskih događaja, približio nam je vođa puta, prilikom posete Japanskom vrtu, prve adrese koju smo ciljano obišli u Kiršehiru. Objašnjava nam da prijateljstvo koje vlada između Turaka i Japanaca, datira još iz 19. veka. Malo šta zbližava ljude kao što to čini nesreća koju su pregurali zajedničkim snagama, a to se vidi i na primeru odnosa između ova dva naroda. U 19. veku je 350 turskih janjičara poginulo u buri u Japanu. Tada je zvanični Tokio pomogao da se potrebna ceremonija sahrane sprovede na najbolji mogući način i to je bio početak prijateljstva dva daleka naroda.
Astronomski centar u džamiji
Ono što je celokupnom putovanju dalo posebnu draž, bila je prilika da se obiđu neke od najznačajnijih džamija u ovom delu Turske. Za mene je to bila prilika da se iz prve ruke uverim u monumentalnost ovih verskih objekata, kao i za veliki značaj koje one još imaju u društvenom životu zemlje na račvanju kontinenata. Poseta Arheološkom muzeju Kalehojuk bila je uvertira za tako nešto.
Iako se radi o impresivnom zdanju u kom se čuvaju uspomene za ovaj deo sveta, moje misli su već letele ka visokim kupolama Cacabej džamije i drevnog astronomskog centra koji se nalazi u njenom sastavu. Upoznavanje sa artefaktima u muzeju, služilo je kao svojevrsno zagrevanje za ono što je tek usledilo – za put u 1272. godinu, kada je Caca beg, emir Kiršehira, sagradio medresu (školu) koja je smatrana fakultetom tog perioda i bila centar za istraživanje nebeskih tela. Otvorena kupola unutar kompleksa i bunar ispod nje, zajedno su predstavljali svojevrstan teleskop. Zvezde su se ogledale u vodi u bunaru i tako su vršena astronomska istraživanja. Ovaj je kasnije presuo, centar je pretvoren u džamiju, a u Kiršehiru je poznata i Ahi Evran džamija, koja je takođe velika turistička atrakcija.
I lutka peva
Prilikom obilaska Cacabej džamije koja svojom pojavom dominira Kiršehirom, a koja je ujedno i, uslovno rečeno, naučni centar, uverili smo se da u prostranim anadolijskim kasabama, ništa nije kako se čini na prvi pogled. Takav utisak se samo pojačao, posle posete Muzičkoj kući, čija je vrednost tolika da je deo kulturne baštine Uneska. Zdanje je zamišljeno kao omaž pesmi, kako onoj literarnoj, tako i vokalnoj. Naročit značaj, dat je čuvenom turskom pevaču Nešetu Ertašu, koji je u katedrale svojih predaka ušao 2012. godine, a po kom ova kulturna ustanova i nosi ime. Neobična muzička kuća, obrađuje i čuva ne samo detalje iz života ovog izvođača, već i, što je meni bilo još interesantnije, biografije nekadašnjih osmanskih sultana koji su pisali poeziju. Poseta ovom mestu, počela je fenomenalnim dočekom koji su nam priredili naši turski domaćini. Kao neko ko voli mehane, pesmu i merak, bio sam oduševljen performansom koji je sadržao sve te elemente jednog okorelog boemstva.
Prilikom prolaska kroz kapidžik muzejske avlije, muzičari od pedesetak leta počeli su da sviraju lako shvatljive arije koje zovu na igru i užitak. Kako je kuća zamišljena i kao omaž Nešetu Ertašu, turskom pevaču koji je mnoge osvojio neobičnošću i teskobom svojih pesama, ktitori ovog zdanja su se potrudili da u izrazu poštovanja prema njemu budu više nego originalni. U to smo se uverili u jednoj od odaja kuće, gde nas je, posle kratkog upoznavanja sa likom i delom počivšeg Ertaša, šokirala pesma koju je pevala, kako nam se dotad činilo, nepomična lutka napravljena po uzoru na slavnog umetnika. Pošto sam se prvi put sreo sa takvim nečim, onda ne treba da čudi moje, ali ni iznenađenje mojih kolega. Prosto, teško je ostati ravnodušan na realističnost i životnost kojom odiše svaki pokret lutke, na šta su naši dragi domaćini i računali, ako je suditi po osmesima koji su im ležali na ivici usana. Kako bilo, radilo se o upečatljivom događaju koji će ostaviti traga u sećanju bilo kog posetioca ovog neobičnog mesta.
Teletina za dušu
Šetnja neobičnim vrtom, kao i stalno putovanje minibusom, tražili su svoj danak, koji smo imali prilike da naplatimo u jednom šarmantnom restoranu u Kiršehiru. Opet su na meniju bile đakonije najrazličitije vrste, s tom razlikom što smo, za razliku od obeda u Kajseriju i Jozgatu, ovde jeli delikatese na bazi teletine, a ne jagnjetine. Ta promena nije poremetila ugođaj degustiranja recepata turske kuhinje, koja malo koga može da ostavi ravnodušnim.
Maštanje o svemiru
Stari astronomski instrumenti, vajarske skulpture i “teleskop” iz drevnih dana, na koje smo naleteli na vrlo specifičnom mestu, naterali su nas da promislimo o perspektivama koje su o svom položaju u svemiru imali ljudi vekovima unazad na ovom prostoru. To nas je punilo osećajem poštovanja za posvećenost i metodičnost starih astronoma koji su i u dubokim samoćama svoga doba sumnjali da je Zemlja okrugla kao pomorandža, dajući prostora mašti da pobedi društveno konstruisani razum.
Ples starog majstora
U Muzičkoj kući smo prisustvovali igri starog majstora plesa, turskog gospodina prosedih brkova, znojna čela i harmoničnih pokreta. Praćeni taktovima, čiji je uzrok, talenat muzičara, a posledica, potreba da se u skladu sa njima igra, mi, posetioci iz Evrope i centralne Azije, odjednom smo postali slični i ujednačeni u meraku i spokoju. To je jedna od najsnažnijih uspomena iz ovog mesta napravljenog u čast poezije i pesme.
Misao u tišini
U drevnom prijateljstvu Ankare i Tokija leže duboki uzroci što su Japanske bašte i parkovi relativno česta atrakcija u turskim gradovima. Zbog toga, ali i zbog već pomenutog utiska da Turci, slično Japancima, uživaju u tihim, prostranim mestima koji omogućavaju laganu šetnju i misao u tišini. Staze koje meandriraju Japanskom baštom u Kiršehiru, vijugajući između malih jezera i iznad raznobojnih riba koje tu borave, definitivno pružaju to zadovoljstvo posetiocu.
