Prošlog avgusta bila je očajna jer ni telefonom nije mogla da se čuje sa sinovima, koje je njen suprug odveo na drugi kraj sveta, a da mu za to nije dala saglasnost. Kada je Tanja Savić shvatila da ni na koji način neće uspeti da ga ubedi da vrati decu u Srbiju, slučaj je prepustila advokatu.
Činilo se da je čeka ogroman posao jer je Dušan Jovančević, koji ima državljanstvo Australije, svim silama nastojao da je predstavi kao lošu majku. U tim trenucima, na pitanje da li, uprkos svemu, veruje da će sinovi uskoro biti kraj nje, popularna pevačica odgovorila je da veruje i u Boga i u pravdu. Pravda je, na kraju, pobedila – prošle nedelje konačno je zagrlila Maksima i Đorđa. Pevačica je otkrila koliko je olakšanje osetila onog dana kada je rezervisala avionsku kartu, a o prelomnom trenutku procesa kaže:
– Kada je vlada Australije stala na moju stranu, tačnije na stranu dece, znala sam da će konačno sve biti u redu. Priložila sam toliko dokaza da Dušanove optužbe nisu istina, da su shvatili da je jedina prava odluka da Maksim i Ðorđe budu kraj mene. Već posle Nove godine osetila sam da će se sve dobro završiti, ali je pandemija znatno otežavala situaciju.
Kako je izgledao prvi susret sa Maksimom i Ðorđem?
– Žao mi je što ne smem da postavim snimak jer je nastao u službenim prostorijama. Samo bi on mogao da dočara taj trenutak na pravi način. Prva rečenica koju sam uspela da izgovorim glasila je: “Bože, koliko ste mi porasli!”, a njihova: “Mama, hoćeš li ostati da živiš sa nama?” Potom smo neko vreme ćutali i gledali se. Ljubila sam ih i grlila, pitajući se da li je sve realnost. Kada smo završili administrativne formalnosti, otišli smo u hotel. Te prve noći uopšte nisam mogla da zaspim. Gledala sam ih, pokrivala, mazila po kosi… Iako su u apartmanu bila tri velika kreveta, spavali smo u mom.
Da li ste tokom tri dana u Brizbejnu pomislili da biste mogli tu da živite?
– Dok smo uveče kroz prozor gledali okolinu hotela pitala sam sinove da li žele da im, kad porastu, kupim stanove u tom divnom gradu. Odgovorili su: “Mama, mi ne volimo stanove, već kuće”. Australija, kao zemlja, nikada i nije bila problem. Odlično je uređena, ima divne predele, lepo je tamo živeti, ali bezbroj puta sam ponovila – nije bitno gde si, već s kim. Ako si sa nekim ko te razume, voli, poštuje, možeš biti srećan i na kraju sveta. Ako toga nema, bićeš tužan i na najlepšem mestu.
Kada ste krenuli u Srbiju, Dušan je izjavio: “Želim im srećan put, da ih Bog čuva, da su mi samo živi i zdravi. Volim ih sve troje više nego išta, i da budemo svi zajedno što pre, kao što bi trebalo.”
– Na osnovu brzine kojom menja mišljenje nije teško proceniti o kakvoj je osobi reč.
Kako je reagovao na odluku suda?
– Postoje detalji koje po nalogu suda ne smem da iznosim u javnost.
Da li su vas Ðorđe i Maksim pitali zašto vas tako dugo nisu videli?
– Kad smo se rastali, Maksim je imao devet, a Ðorđe samo sedam godina. Deca su u tom uzrastu jako podložna manipulacijama, pogotovo kada dolaze iz bliskog okruženja i od osoba koje su tome vične. Nestalo je mnogo toga lepog što sam svojevremeno uspela da im prenesem. Naravno, nisu izgubili dobru dušu. Svi se rađamo kao anđeli, samo nas okolnosti i ljudi oko nas učine onakvima kakvi postajemo kad odrastemo. Njih je tata učio da je ovaj svet opasno mesto i da nikoga ne treba da vole osim svoje porodice, a u njoj nisam ja. Niko mi to nije rekao, ali sam osetila. Bilo mi je veoma teško kada sam shvatila da moja deca u mene nemaju poverenje. Pred nama je period u kome ćemo morati da povratimo ono što smo nekada imali i izgradimo mnogo toga novog.
Da li oni veruju da ste ih ostavili?
– Verovatno su poverovali u sve što su mesecima slušali o meni. U socijalnoj službi sam čak saznala da se on prijavio kao “single father”, uz tvrdnju da je samohrani otac sinova kojih se majka odrekla. Naježila sam se kada sam to čula. Pretpostavljam da je priča servirana i njima. Nije bilo prilike da čuju drugu stranu, jer niti sam imala mogućnost da s njima redovno komuniciram telefonom, niti sam zbog korone mogla da odem u Australiju. Bilo je situacija, od kada smo se vratili, koje me na to i te kako podsete. Kad se čuju s tatom, kod njih se pojavi agresija i promeni se atmosfera u kući, ali verujem da će vreme učiniti svoje. Zapravo, ne samo vreme, već i saradnja sa dečjim psihologom. To je sledeći korak koji smatram veoma bitnim, jer želim da iz svega ovoga izađu sa što manje posledica.
