Neoosmanizam je konstanta turske politike, ono što Tursku pokreće u svim akcijama, iako na prvi pogled ne izgleda tako, kaže profesor dr Darko Tanasković, navodeći da Turska Srbiju smatra značajnim partnerom, što treba prihvatiti i održavati što bolje odnose, ali i imati odgovarajuću strategiju i pristup u odnosu sa Ankarom.
Tanasković, nekadašnji ambasador Srbije pri Unesku, u Vatikanu i Ankari, predstavio je sinoć u Beču svoju knjigu “Pusto tursko”, koja se bavi spoljnom politikom Turske na Balkanu.
Kako je rekao, u toj knjizi je pokušao da na konkretnim primerima pokaže da je neoosmanizam konstanta turske politike, i da to treba imati u vidu kada je u pitanju saradnja sa tom zemljom.
Tanasković je ispričao da je slučajno postao diplomata, iako turkolog nije slučajno.
– Studirao sam turski i arapski jezik, bavio se orijentalistikom u filološkom smislu. Turski jezik je bio jedan od predmeta koji sam najviše voleo i želja mi je bila da predajem taj jezik. Ali, krajem 80-ih, kada je došlo do bolnih zbivanja na bivšem jugoslovenskom prostoru, do rata u BiH, neki, tada zaduženi za planiranje i osmišljavanje spoljne politike, pomislili su da bi jedan turkolog mogao bolje da zastupa naše interese u Turskoj od karijernog diplomate – rekao je Tanasković.
Podsetio je da su sa početkom 90-ih, i građanskim ratom u BiH, naši odnosi sa Turskom postali veoma komplikovani, jer je Ankara počela da podržava Bošnjake, bez obzira što je to činila vrlo vešto, i samo diplomatski, iako su kasnije turski avioni učestvovali u agresiji NATO na SR Jugoslaviju.
Ukazao je da su odnosi Srbije i Turske iskomplikovali, a mnoge je to, kaže, začudilo, jer smo imali dobre odnose sa Turskom posle Drugog svetskog rata, kada se tursko carstvo povuklo sa Balkana, i kada su rekli da su, ono što su mačem dobili – mačem i izgubili, te da treba da imamo dobre odnose.
Dodaje da smo imali uzorne odnose, bez obzira što smo se nalazili vojno, politički na različitim stranama, kao i da su, s druge strane, Turci uvek smatrali da je Jugoslavija prijateljska zemlja, pa su govorili da su im “najveći prijatelji u svetu, Pakistan i Jugoslavija”.
– Moj amanet je da dok mogu, svuda objašnjavam da je neoosmanizam konstanta turske politike i mentalnog sklopa turske nacije, ono što ih pokreće u svim njihovim akcijama, bez obzira što to na prvi pogled ne izgleda tako. Trudim se da ispunim to i tako je nastalo moje zanimanje za problem objašnjavanja neoosmanizma – rekao je Tanasković.
Navodi i da se nije razumela reislamizacija Turske, i pojava doktrine neoosmanizma, nastala posle pada Berlinskog zida, kada se poverovalo da je Hladni rat završen, da dolazi harmonija u svetu i da Turska više ne mora da bude predstraža NATO-u.
Pojašnjava da je tadašnji turski predsednik Turgut Ozal poželeo i pomislio da bi bilo vreme da se Turska vraća samostalnoj i diverzifikovanoj spoljnoj politici, jer je do tada bila “samo izvršilac politike NATO”.
Zato od 90-ih godina, u Turskoj jača svest da zemlja može da uspostavi uticaj u regionima koji su bila najduže pod Osmanskim carstvom, koristeći sve komparativne prednosti i savremena sredstva, koristeći međunarodnu konjukturu, rekao je Tanasković.
Prioriteti su im, podvlači, Balkan, Bliski istok i Kavkaz.
Tanasković je naveo da Turci uvažavaju Srbiju, kao važan istorijski narod, bez kojeg ne mogu da ostvare svoje ambicije za naredne decenije, strategijsku projekciju na Balkanu.
– Toga sam postao svestan. Erdogan mi je ponašanjem, izjavama, ali i politikom, uvek davao za pravo. Mnogi su sumnjali u moju tezu o neoosmanizmu kao konstante tuske politike, umesto puta Turske u EU, ali Erdogan je bio dragoceni koautor toga. Kako ljudi posumnjaju – on uradi nešto što potvrdi moju tezu – rekao je profesor Tanasković.
Ocenio je i da je “licemerna igra” između Turske i Evropske unije, jer, kako kaže, ni Turska nije želela u Uniju, a ni EU nije želela da primi Tursku.
– Glavno teorijsko uporište za to je bila jedna izjava Erdogana o EU, kada je rekao – neka nas puste da uđemo, pa će videti ko je Turska – dodao je profesor.
Tanasković je istakao i da Turska smatra Srbiju značajnim partnerom, što, kada dođu periodi, kao što je sada slučaj, da imamo dobre odnose – treba prihvatiti.
Ukazuje da je veoma važno da se sa Turskom održava što bolji odnos, ali da je, istovremeno, potrebno imati strategiju i pristup u odnosu sa tom zemljom, kao što i Ankara ima strategiju u odnosu na nas, koju primenjuju u zavisnosti od toga šta im je potrebno.
– Da ne bismo bili iznenađeni, potrebno je da izgradimo strategiju odnosa prema Turskoj. Ako je imate, onda možete da taktizirate u sprovođenju spoljne politike, uz uzimanje u obzir šta je cilj Turske, inače, dolazimo u situaciju da partiju šaha igraju početnik i velemajstor. Moj celokupni napor jeste da sam dokazivao kako Turska, u suštini, nastupa uvek neoosmanistički – rekao je Tanasković.
Ukazuje, ipak, da neoosmanizam ne bi trebalo da procenjujemo kao nešto loše, jer je to nacionalna doktrina koju i drugi narodi imaju, samo su je neki napisali, a neki ne.
– Britanci nisu pisali, ali je sprovode. Erdogan je iskreni panislamista i ugradio je u neoosmanizam više panislamizma. Neoosmanizam se nastavlja na nešto što je bio osmanizam pred kraj osmanskog carstva – naveo je Tanasković.
Dodao je da je tursko carstvo, u interakciji sa evropskim državama, dobijalo elemente carstava koja su postojala u Evropi, pa islam nije bio u prvom planu, a čak je, kaže, i Ataturkova revolucija, iako modernistička, sekularistička, koja je raskrstila sa osmanskim carstvom, u suštini dubinski odgovarala neooosmanističkim ciljevima koje danas sprovodi Redžep Tajip Erdogan.
– Zato što je Ataturk proglasio da su svi Turci u političkom smislu isti narod, a mogu se razlikovati u etničkom pogledu. U Turskoj nije bilo manjina. To je ono što pokušavaju u BiH, kroz formu bosanske nadnacije – rekao je Tanasković.
Ukazao je i da je Srbija, od oslobođenja na ovamo, a posebno pod Jugoslavijom, izgubila nacionalne ciljeve, za razliku od Turske.
