Vranjanka Tamara Misirlić ima 19 godina, a mogla bi svima da nam održi čas iz humanosti! Brucoš na dva fakulteta, reprezentativka u karateu i nosilac crnog pojasa, organizovala je više od 50 humanitarnih akcija i pomogla 56 porodica. To je uradila za nepune dve godine, a tek je počela…
Dok njeni vršnjaci izlaze i provode se, Tamara pomaže drugima, pritom bez ikakve koristi osim lične satisfakcije. Mnogi je zato smatraju “čudnom”, ali ona ne haje za to.
Drugu ustupila ekskurziju
– Nemam vremena za izlaske, a i ne volim da izlazim u Vranju jer imam utisak da su popularne pogrešne vrednosti koje meni ne prijaju. Osećam se lepo kad pomažem, to me ispunjava. Ta dečja radost i izmamljeni osmesi su moj pokretač, daju mi snagu da istrajem – počinje priču za “Vesti” devojka koju slobodno možemo nazvati heroinom.
Za ljude kojima je pomogla ona to sigurno jeste, a njih nije malo! Empatiju i veliko srce Tamara je pokazala u trećem razredu srednje škole kada je drugu sa oštećenim sluhom ustupila besplatnu ekskurziju u Italiju koju je dobila kao najbolja učenica. To je uradila jer je, kako kaže, znala da on prolazi kroz teške momente. Nedugo posle toga je saznala za tada desetogodišnju Anđelu koja je živela s majkom u ruševini na planini, pa je rešila da im pomogne.
– Živele su tridesetak kilometara od mene, u Poljanici. Pokazala sam roditeljima slike, rekla šta želim da uradim i oni su me podržali. Od stipendije koju sam primala, kupila sam hranu i odnela garderobu, a kasnije sam uključila drugove iz odeljenja. I tako je sve počelo – prisetila se Tamara početka svog humanitarnog rada.
Od tada svo slobodno vreme koristi da obilazi nevoljnike. Pomaže starim i iznemoglim ljudima, a najviše deci, uglavnom iz Pčinjskog okruga, koji žive u zabačenim mestima, odsečeni od sveta i, kako kaže, odbačeni od društva. I iskreno saoseća s njima zato što se tokom odrastanja i ona osećala odbačenom zbog urođene anomalije koju je imala.
Uskoro i na Kosovu
Kako bi došla do nevoljnika, Tamara neretko mora da pešači do njih. Jednom je hodala 16 kilometara u oba pravca, ali nije joj bilo teško.
– Teške su sudbine tih ljudi, dece, svih onih koji su gladni ili žive u neuslovnim kućama. To je najteže. Nekoj deci je najveća želja da imaju struju, vodu, kupatilo, užinu, dok, s druge strane, imamo one koji žele najskuplje patike i telefone. Skroz se poremetio sistem vrednosti, roditelji moraju da vaspitavaju decu na vreme – smatra tinejdžerka koja je brojnim porodicama pomogla kupovinom bele tehnike, nameštaja i namirnica.
Nekima je renovirala kuću, jednu je izgradila iz temelja, a jednu kupila.
– Ništa od toga ne bih uspela bez učešća humanih ljudi koji mi se javljaju i nude učešće. Ne mislim tu samo na one koji doniraju, već i na, recimo, majstore koji su danima besplatno radili na uređenju kuće za porodicu Lazarević. Mislim tu i na svoju porodicu i trenera, sve ljude koji me podržavaju na društvenim mrežama, upućuju lepu reč. To je sve podrška. Ti ljudi mi daju veliki vetar u leđa, šta bih ja bez njih – retorički pita harizmatična devojka.
Svesna da ima veliki uticaj na ljude, Tamara koristi to na najplemenitiji način na društvenim mrežama i u ličnim kontaktima. Da bi svoj rad podigla na viši nivo, nedavno je osnovala fondaciju, te delokrug proširila na ceo jug Srbije. Najveći cilj joj je da pomaže širom zemlje, pogotovo ljudima na Kosovu.
– Glavni cilj jeste pomoći ljudima, ali i ne zaboraviti na njih. Trudim se da ih obilazim i nakon pružene pomoći. Sa Anđelom se i dan-danas čujem, uvek se obraduje. Zahvaljujući dobrim ljudima, ona sada ima novi dom blizu puta, pa mi je lakše da je posetim i odnesem šta joj treba. Baku Blagicu Lazarević i njenog bolesnog sina Časlava, iz sela Vogance, koji su dobili novi dom, vodila sam kod frizera, na ručak i u šetnju. To njima mnogo znači – priča humana devojka.
Prkosi nepoverenju
Činjenica je da su naši ljudi, zbog prevara u prošlosti, prilično nepoverljivi prema humanitarnim akcijama i organizacijama. Međutim, Tamara nije imala tih problema.
– Ljudi mi veruju. Imala sam samo 17 godina kada mi je na stotinu ljudi poklonilo poverenje. Donacije su stizale sa svih strana. Osetili su da radim pravu stvar, a podrška je svakim danom sve veća – ističe ponosno.
Ne zna ona za lenčarenje, ali zna šta je ispunjen dan. Pre podne završava studentske obaveze, po podne se bavi humanitarnim radom, uveče ide na trening, noću uči.
– Nemam mnogo slobodnog vremena. To što imam poklanjam ljudima kojima treba pomoć, ali i mojoj baki, porodici, naročito sestrici. Odrekla sam se nekih stvari, ali zato imam nešto mnogo lepše, a to je zahvalnost, dečja sreća i osmesi. To mi daje snagu da nastavim ka cilju – ponavlja naša sagovornica.
Tamara je rešena da je na tom putu ne zaustave prevaranti, s kojima je već imala prilike da se sretne. Odavno je, kaže, naučila da ima pohlepnih i zlih ljudi, ali i nedužne dece koju koriste. Ipak, odlučna je da je takvi ne obeshrabre da ostane na putu humanosti.
Jača od ismevanja
Rođena sa polidaktilijom (po šest prstiju na rukama i nogama), Tamara je na svojoj koži osetila dečju surovost, ali i nesmotrenost odraslih.
– Prošla sam veoma težak period u detinjstvu, osećala se odbačeno i poniženo. Deca su mi se smejala, nazivala raznim imenima kao “šestoprstac” i “vanzemaljac”, a nikad neću zaboraviti takmičenja. Tamo morate da se izujete, a onda svi, pa čak i sudije, gledaju u moje prste, na takav način da je za jednu malu devojčicu bilo baš bolno – podelila je tužne uspomene Tamara.
Sa 12 godina je zamolila roditelje da je odvedu na operaciju. Prsti više nisu tu, ali ostali su ožiljci i ružna sećanja.
– Ponosna sam što sam u tom periodu istrajala, uprkos svemu išla na svako takmičenje i nizala uspehe. Sve to je imalo veliki uticaj na sve ovo što danas radim – konstatuje hrabra tinejdžerka.
Deci koja se bore sa sličnim problemima poručuje da “to iskoriste u pozitivnom smislu, da ojačaju i pokažu svima da su najbolji”.
Da deca ne budu gladna
Rođena je u Vranju 2002, gde i sada živi sa roditeljima i sestrom Jovanom (10). Posle Srednje ekonomske škole je upisala Ekonomski fakultet u Nišu i Pravni u Kosovskoj Mitrovici.
– Smatram da je obrazovanje najlepši ukras jedne devojke, nešto što niko ne može da mi oduzme. Sebe u budućnosti vidim kao pravnika, ali i nekog ko će se zalagati da se ovaj sistem preuredi i da deca ne budu gladna – otkriva planove ambiciozna studentkinja.
Medalja svakog vikenda
Sa tri i po godine, Tamara je počela da trenira u Karate klubu Vranje. Talenat je brzo izbio na površinu i nagrade su počele da pristižu. Iza nje su brojna državna, evropska i svetska takmičenja u konkurenciji od 16 do 20 godina.
– Početaka se ne sećam, znam samo da sam donosila medalje skoro svakog vikenda. To me je održalo, jer je to veliki motiv detetu. Osvojila sam više od 300 medalja, a najznačajnija mi je bronza sa Svetskog prvenstva u Karlovim Varima 2019. Bila je velika borba da se dođe do nje – priča sedmostruka prvakinja Srbije.
Trenira i dalje, a od 2019. i sudi nakon što je položila za sudiju u karateu. Jedan od ciljeva joj je da otvori svoj karate klub, s tim što decu ne bi učila samo katama.
– Usmeravala bih ih ka humanitarnom radu, postepeno ih uključivala u to. To bi mi bilo najbitnije – kaže puna entuzijazma.
Borba za deku Slobodana
Akcija koja joj je posebno u sećanju je bila za deku Slobodana.
– Njemu smo izgradili novi dom. Bilo je teško jer ljudi uglavnom pomažu deci. Veća je empatija kada deca nemaju, nego li stariji ljudi. A deka je živeo u skroz porušenoj kući, bilo je pitanje kada će mu neki deo pasti na glavu. Krenuli smo sa izgradnjom, iako nismo imali dovoljno sredstava. Raznim apelima i akcijama sam prikupila potrebnu sumu i izgradili smo kuću za pet meseci – priča ponosno.
Nije imala podršku profesora
Na spisku onih koji su podržavali Tamarinu humanost nisu bili njeni profesori, jer su mislili da će zapostaviti učenje, da neće završiti studije. A ona je upisala dva fakulteta i čvrsto veruje da će završiti oba. Ogrešili su se o nju i kada je nisu proglasili đakom generacije.
– Bila sam najbolja učenica, spremala se za sva takmičenja, ali je đak generacije bila ćerka profesora. Ali, nisam razočarana, nimalo, jer imam neke druge, mnogo bitnije titule – kaže ravnodušno Tamara.
Dečko – muka
Osim u humanom radu, uživa Tamara i u putovanjima sa timom iz kluba i reprezentacije. Prija joj da provodi vreme sa njima.
– Nemam dečka. Još niko nije zaslužio moju pažnju, a i mlada sam. Nije mi vreme za te muke – kaže šaljivo.
Obasuta porukama
Tamara nedeljno dobija nebrojeno mnogo poruka u kojoj joj se ljudi obraćaju tražeći pomoć. Toliko ih je da ne stiže svima da odgovori.
– Ovim putem želim da im se izvinim. Stvarno se trudim da budem dostupna, ali nije moguće, jer imam mnogo obaveza – iskrena je sagovornica “Vesti”.
Na meti zlobnika
Na društvenim mrežama Tamaru mahom podržavaju, ali je bilo i zlonamernih komentara. Umesto da se bave njenim radom, neki su se uhvatili za njen izgled, pa komentarisali njene pune usne i polemisali da li ih je “napumpala”, zašto se šminka…
– To je ljubomora. U početku mi je smetalo, sad više ne. I tu sam ojačala – kaže samouvereno.
