Glumica Tamara Aleksić danas je na televiziji K1 govorila o svojim ulogama, predstojećoj premijeri predstave “Da krenemo ispočetka”, ali i o sebi lično. Za početak, ispričala je kako joj je jedna knjiga Mome Kapora promenila fokus sa manekenstva na glumu.
– Knjiga “Beleške jedne Ane” Mome Kapora me je, između ostalog, naučila tome da kada su mi rekli da bi trebalo da treniram i da se malo “stešem” budem u fazonu: ove noge su funkcionalne, vode me od tačke A do tačke B, mogu da potrče za autobusom, i meni u ovom trenutku nije neophodno ništa više – kazala je mlada glumica s osmehom u emisiji “Kec na jedanaest”.
– Upala sam u radoholičarski momenat i radujem se veoma premijeri predstave “Da krenemo ispočetka” 1. oktobra u Madlenianumu. U predstavi igraju moje divne kolege među kojima su Slavko Štimac i Branka Petrić. Kako je divno reći moj kolega Slavko Štimac.
Kako je objasnila, zbog njega je poželela da bude bolja verzija sebe.
– Slavko je veliki glumac koji je još bolji glumac zbog veličine svoje ljudskosti. On je divan čovek, divan glumac, divan partner. Na prvi mah te zapljusne ta iskrenost prema samom sebi i prema drugima, i ta dobra namera prema ljudima. Inspiriše te, pomisliš: “Možda bih mogla da budem malo bolja verzija sebe” – kazala je glumica na K1.
– Branka Petrić je maestralna i toliko je puna saveta, ima dečju radoznalost. Izađemo na puš-pauzu i ona kaže: “Hajde da pričamo o ovoj sceni, ja možda nisam u pravu, šta ti misliš o tome?” Ne postoji potreba za dokazivanjem moći ako si veliki glumac, čovek i profesionalac.
O svojoj ulozi u ovoj predstavi kratko je kazala:
– Lektorka Milica Janketić mi je rekla: “Koliko si divna jedna karakondžulica, rospijice jedna – kazala je sa osmehom Tamara.
– Eto takav lik igram. A privatno, pa ja sam sa Zvezdare, ja sam jedan mangup. A ako bih se našla u situaciji da štitim nešto svoje – mogu da budem i aždaja.
Priznaje i da se menja svakog dana, da je ne menja samo vreme koje je proteklo od njenih velikih i važnih uloga u filmovima “Šešir profesora Koste Vujića” i “Santa Maria della Salute”.
– Za mojih 29 godina imala sam preintezivan mod. Ali, sreća je kada radiš ono što voliš i kada voliš ono što radiš. Imaš međutim i zaustavljanja na putu. Kao kada postoji šest meseci nakon nagrade Carica Teodora gde ti ne zazvoni telefon, gde niko neće da te pozove. Momenti kada pitaš drugara “jel’ mogu da nosim ajncer kod tebe u lokalu?’. Gde sam sebi stvaraš posao, sediš sa svojim dramaturgom i nešto pišeš. Ali kao i za sve u životu – sve je u tome kako ćeš nečemu da pristupiš. Da kažeš sebi: “Okej, ovo sada nije najsjajniji scenario pa se pitaš kako da to okreneš drugačije” – kazala je glumica.
Tamara je podelila i svoj stav o pozorišnoj umetnosti.
– Pozorište je magija posebne vrste, čarolija kada si “jedan na jedan” sa publikom, u sadašnjem trenutku. Kada osećaš povratnu reakciju. Zvuk nečijeg telefona koji čuješ iz publike može da utiče mnogo na tvoju igru, jer počinješ da razmišljaš kako da im još više privučeš pažnju. Zavisiš od publike, kao i ona od tebe. Svaka umetnost služi da bude psihoterapeut publici.
“Demokratija” je predstava u kojoj Tamara igra sa uživanjem.
– Najdivnije je to što predstava ne odgovara ni na jedno pitanje nego ti daje priliku i slobodu da daš svoj odgovor. Mnogi su pojmovi izgubili definicije koje bi trebalo da imaju, mnogi pojmovi koje koristimo izgubili su svoju snagu poput “patriotizam” ili “ljubav”. Stidimo se tih lepih reči i osećanja. Osećali smo veliko zadovoljstvo kada smo odlazili na posao da spremamo ovu predstavu i tako je i svaki put kada treba da je igramo, divna je ekipa. “Radi” nas, zarazno je. To bi trebalo da bude suština i način bavljenja ovim poslom. Ono što sam ja skapirala, što je glavno, je koliko bih ja bila zastrašujuća šefica kabineta.
Tamara je govorila i o svojoj najpoznatijoj ulozi.
– Jako volim Lenku, ona je najviše podržala moju feminističku crtu. Ona je najbrže vozila kočiju, pisala je svoju poeziju, učila jezike i govorila više njih, bavila se humanitarnim radom i iz moje perspektive – ona tu nije videla nikakav problem. Da je mogla to da kaže verujem da bi Lazi rekla u jednom trenutku: “Jel’ si ti kukavica, šta ćemo sad da radimo?”
