Nakon izbijanja rata u Ukrajini, ako je suditi po tumačenjima procesa na međunarodnoj političkoj sceni, svet se opasno približio nuklearnom konfliktu.
Svakom, iole upoznatom komentatoru, raspored snaga i interesa u planetarnim geopolitičkim konfrontacijama sugerisao je da Kijev sa podrškom zemalja NATO-a i Kremlj, vođen autoritarnom pesnicom Vladimira Putina, jednostavno nemaju dodirnih tačaka u regulisanju pitanja ukrajinske budućnosti i eventualnog članstva ove zemlje u Severnoatlantskoj alijansi.
Osam meseci rata, pokazali su da je dogovor još uvek daleko, naročito nakon nedavnih događaja na frontu – delimične mobilizacije ruskih trupa i pripajanja spornih, dosad, ukrajinskih oblasti Rusiji. Primat ukrajinske krize u svetskim medijima, čini se, nije konsekventno doveo i do pokušaja velikih igrača na planetarnoj šahovskoj tabli da druga žarišta pacifikuju za neka bolja vremena.
Tome svedoči slučaj Tajvana – nezaobilaznog i neizostavnog dela kineske teritorije, kako ovu ostrvsku oblast tretira zvanični Peking, ili suverene zemlje sa skoro svim atributima državnosti, kako Tajpej vidi svoju poziciju u svetskom geopolitičkom poretku, a u čemu uživa (nezvaničnu) podršku drugog „velemajstora“ u globalnom šahu, Sjedinjenih Američkih Država.
Iako Amerikanci, de jure, ne priznaju Tajvan, situacija na terenu, karakterisana dostavljanjem naoružanja, pokazuje nešto drugo, što svet opasno približava sukobu u kom vinovnici mogu biti nuklearne sile. Trzavice na relaciji Peking – Tajpej nisu novijeg datuma, ali su nedavni veliki manevri ratnih mornarica u Južnom kineskom moru, poziciju Tajvana problematizovali na način koji liči na put u propast. Važna determinanta u takvom razvoju događaja je i geopolitički interes Vašingtona da bude prisutan u ovom delu sveta, čime je pozornica pripremljenija za rat, nego za mir.
Istorijska pozadina
Istorija odnosa između političkih i vojnih vrhuški sa kineske i tajvanske strane, puna je tenzija koje su često bile i na ivici otvorenog vojnog sukoba. Svojom pozicijom, kao ostrvo na oko 150 kilometara od severoistočne obale Kine, Tajvan zauzima izuzetno osetljivo mesto, kako iz ugla geostrateških i geoekonomskih interesa Pekinga, tako i Amerike. Koreni aktuelnih tenzija, sežu u godine nakon Drugog svetskog rata, kada su se u kontinentalnom delu Kine vodile velike borbe između nacionalističke i Komunističke partije Kine. Dok su komunisti, pod vođstvom Mao Cedunga preuzimali kontrolu nad Pekingom 1949. godine, rivalska nacionalistička stranka, poznata kao Kuomintang, dislocirala je svoje dejstvo upravo na teritoriju spornog Tajvana. Ova politička opcija se od početka pedesetih, profilisala kao jedna od najjačih stranaka na Tajvanu.
Od onda, odnosi su u stalnoj entropiji, izazvani separatističkim težnjama Tajvana (čija je politička elita, jedno vreme, gajila ambiciju da zbaci komunističku vlast u kontinetalnoj Kini), odnosno, težnjama Pekinga da autonomiju Tajpeja uguši na svoj način.
Diplomatski napori Tajvana ka međunarodnom priznavanju, nisu dali neke rezultate jer kao suverenu zemlju Tajvan priznaje manje od dvadeset zemalja. To je posledica i prilično jakog diplomatskog pritiska Kine na druge zemlje da ne priznaju Tajvan ili da učine bilo šta što bi sugerisalo njegovo priznavanje. Da su odnosi između dve strane prethodnih meseci sve retrogradniji, potvrđuje i komentar ministra spoljnih poslova Tajvana, koji je rekao da su odnosi sa Kinom najgori u poslednjih 40 godina. Tome u prilog govori i rekordni broj upada kineskih borbenih aviona u odbrambeni vazdušni prostor Tajvana u toku 2021. godine.
U srži celokupne problematike, kako se da i naslutiti, leži tenzija između separatističkih težnji koje promoviše Tajpej, i unitarističkih pozicija iz kojih nastupa Peking. Kineski predsednik Si Đinping izjavio je da ponovno ujedinjenje sa Tajvanom mora biti postignuto, pri čemu nije isključio mogućnost upotrebe sile da bi se to ostvarilo. Kina doživljava Tajvan pod samoupravom kao otcepljenu pokrajinu koja će jednog dana ponovo biti sastavni deo zemlje. O kineskoj istrajnosti u rešavanju teritorijalnih problema, ilustrativno govori i odgovor čuvenog Mao Cedunga koji je na pitanje šta će Kina raditi po pitanju Tajvana, odgovorio da „Kina privremeno može bez ove oblasti, recimo, sto godina“. Nastojanja Pekinga da reintegriše spornu oblast prema nekim komentatorima, može biti putem pojačavanja ekonomskih veza sa Tajvanom (čime bi se otvorio prostor za eventualno manevrisanje i uslovljavanje), kao i vojnom silom.
U bilo kakvoj vojnoj konfrontaciji, kineske oružane snage bi imale ogromnu prednost u odnosu na tajvanske. Kina na odbranu troši neuporedivo više sredstava od Tajvana, a uz činjenicu da je nuklearna sila, Pekingu u prilog ide raznovrsnost arsenala koji može koristiti protiv neprijatelja, kao i brojčana nadmoć vojnog kadra. Istina, niko ne očekuje da se Tajvan unilateralno suprotstavi kineskoj armiji. Ocene su da bi vojnu pomoć mogla da pruži Amerika, koja godinama unazad prodaje oružje Tajpeju. Kako je Vašington u vojnom smislu, Ukrajinu „ostavio na cedilu“ (jer je odbio da pošalje svoju armiju), teško je verovati da bi drugačiji scenario bio moguć čak i kada je Tajvan u pitanju, i pored velikog značaja ovog dela sveta. A Tajvana je vrlo važna karika u lancu kontrole Dalekog istoka, i to iz nekoliko razloga.
Kapija Pacifika
Važnost tajvanske privrede za svetske tokove možda nije toliko očigledna kao nekih drugih, neuporedivo većih zemalja, ali je ona vrlo prisutna.
Značajan deo elektronskih uređaja – od telefona do laptopova, satova i gejmerskih konzola – pokreću kompjuterski čipovi koji se prave na Tajvanu. Prema jednoj računici, jedna jedina tajvanska kompanija, TSMC, pokriva više od polovine svetskog tržišta poluprovodnika. Kinesko zauzimanje Tajvana pružilo bi Pekingu određeni stepen kontrole nad jednom od najvažnijih industrija na svetu, tako da se razlozi u reintegraciji ostrva mogu pravdati i ekonomskim razlozima. Naravno, bogatstvo Tajvana se ne ograničava samo na razvoj tehnoloških rešenja. Iz kineskog ugla, značajan ekonomski razlog bi bio, recimo, pravo na eksploataciju Južnog kineskog mora i eventualnih nalazišta energenata u tim vodama. Ipak, iako nije nevažan, ekonomski momenat u zainteresovanosti kineske, a i američke strane za uspostavljanjem kontrole nad Tajvanom, nije presudan. Značajniji je vojni.
Iz ugla Pentagona, strateški bi bilo neprihvatljivo ukoliko bi Kina ovu teritoriju vratila pod svoje skute, jer bi time mogla ugroziti američke vojne baze na Guamu i Havajima. Uostalom, dovoljno rečit je svojevremeno bio i čuveni američki general, Daglas Makartur, koji je Tajvan okarakterisao kao „nepotopivi nosač aviona SAD“. Kada bi Kina osvojila Tajvan, bio bi to, po njegovim rečima, veliki korak u ambicijama ove sile da otvori kapiju ka Pacifiku, što je za Pentagon neprihvatljivo.
Američki odnos prema Kini u kontekstu Tajvana je ambivalentan. S jedne strane, Vašington neguje politiku “jedne Kine”, po kojoj postoji samo jedna kineska vlada, te SAD imaju formalne odnose sa Pekingom, a ne i sa Tajvanom. Takva politika je postala aktuelna 1979. godine, kada je kineski lider Deng Sjaoping otpočeo reforme kineske privrede, i dok je na čelu Amerike bio Džimi Karter. Kao rezultat poboljšanja odnosa, SAD su morale da prekinu veze sa Tajvanom i zatvorile su ambasadu u Tajpeju. Ipak, iste godine kada je došlo do svojevrsnog otopljavanja odnosa sa Kinom (zbog promena u regulisanju odnosa u kineskoj privredi), Amerikanci su se obavezali da pomažu odbrambene sposobnosti Tajvana. Tokom prethodnih četrdesetak godina, činili su to kroz isporuku naoružanja kom je zgodno pridodat prefiks “defanzivno”, ali i kroz insistiranje da kineska strana mora da bude tolerantnija prema prema težnjama Tajpeja ka autonomiji, te da probleme moraju da rešavaju mirnim putem.
Na taj način, pacifikovanjem Kine kroz princip “pružene ruke”, uz normativno-pravno regulisanje odnosa sa Tajvanom, američka administracija je uspela u svojoj nameri da postavi temelje daljih uticaja na prilike u ovom delu sveta. Amerika je do dana današnjeg najvažniji partner Tajpeja u oblasti bezbednosti, a ukoliko se uzme u obzir sveukupno zaoštravanje prilika na globalnoj političkoj sceni u proteklih godinu dana, onda nikoga ne treba da čudi žustro reagovanje Pekinga nakon posete predsednice Predstavničkog doma SAD Nensi Pelosi Tajvanu. Kina je odgovorila koncetracijom vojnih snaga na suprotnoj strani Tajvanskog moreuza, te testiranjem balističkih projektila, čime je još jednom potvrđeno da spor oko Tajvana spada u jedno od najopasnijih kriznih žarišta na svetu.
Geopolitički interesi
Geneza tajvanskog problema je pokazala da se on u početku i mogao tretirati kao pitanje endemske prirode. Međutim, vremenom se on internacionalizovao, zbog interesovanja velikih igrača na globalnoj „šahovskoj tabli“ da kontrolom prilika na ovom prostoru Dalekog istoka, ostvaruju svoje geopolitičke interese. Pod time se pre svega misli na Sjedinjene Američke Države. Da u tome ima istine, moglo se naslutiti još 1979. godine, kada je otpočela revitalizacija američko-kineskih odnosa, odnosno, kada je Vašington u svoju zaštitu uzeo Tajvan. Nakon pada Berlinskog zida i dekomponovanja bipolarne planetarne konstrukcije izazvane Hladnim ratom, Amerika je još intenzivnije nego ranije, sprovodila praksu intervencionizma u onim zemljama koje bi narušile ideju „Novog svetskog poretka“ o kojoj je početkom devedesetih pred pitomcima američkih vojnih akademija, pričao i bivši predsednik Džordž Buš Stariji.
Na čelu tog novog sveta je, normalno, trebalo da budu SAD, pri čemu se pokazivalo malo razumevanja za ambicije i interese drugih sila. Hegemoniju SAD niko nije mogao da ugrozi, makar dok nije došlo do konsolidacije moći unutar Kine i Rusije – dva najveća rivala Pentagonu na svetskoj sceni. Moskva je svoj put cementirala vođena gvozdenom rukom Vladimira Putina, a Kina je to činila na postojan, višedecenijski način. Reforme koje je kinesko rukovodstvo otpočelo krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, pod dirigentskom palicom Deng Sjaopinga, doprinele su izvesnoj liberalizaciji kineske privrede i otvaranju zemlje za trgovinske, tehnološke i druge aranžmane sa zainteresovanim stranama koje žele da iskoriste bogatstvo ove velike zemlje, uključujući tu i jeftinu radnu snagu.
Takav trend se nastavio tokom devedesetih i dvehiljaditih pa je Kina postala ozbiljan rival Americi u smislu pretendovanja na presto najmoćnijih ekonomija sveta, makar po kriterijumima kojima se u savremenom, kapitalističkom svetu, meri ekonomska moć zemalja. Rivalitet u ekonomiji, u borbi za kontrolu pojaseva (srednjeazijski, pacifički) i kontinenata (Afrika), praćen neslaganjem oko gorućih političkih problema savremenog sveta (ruska krivica u ratu u Ukrajini), učinio je da su pozicije Pekinga i Vašingtona nikad udaljenije. Poseta američkih zvaničnika Tajvanu, u jeku ukrajinskog rata, samo je oštrije profilisala razlike i pretnje svetskim ratom, koje se mogu čuti nakon svakog novog zveckanja oružjem.
Ukoliko se pravi analogija sa predvečerjem ruske vojne intervencije u Ukrajini (koje je takođe bilo obeleženo velikim vojnim manevrima), poteze Kine nikako ne treba posmatrati kao pretnje praznom puškom. Dešavanja na svetskoj sceni u prethodne tri godine su nas uverila da čak i nezamislivi scenariji, mogu postati realnost. Zašto to ne bi bio još jedno veliko bojište, na istočnom polu evroazijskog masiva?
