Tajni plan katoličkog poglavara u Ugarskoj, grofa Leopolda Kolonića, ostao je neuslišen iz dva razloga od velikog značaja za austrijsku carevinu – prvi, nezadovoljni Habzburgovcima, mađarsko plemstvo se pod Ferencom Rakocijem diglo na ustanak, kao što su u Hrvatskoj nameravali Zrinjski i , Frankopan, i drugi – rat sa Italijom i Francuskom. Zato Beč nije smeo da rizikuje i izazove još jednu nevolju, pobunu srpskih vojnika.
Novi car, Josif Prvi, lako se saglasio sa grofovim obrazloženjem da su povlastice koje uživaju Srbi štetne ne samo po interese Katoličke crkve nego i austrijske države, ali je presudno bilo da se taj šizmatički" narod zadrži uz carevinu i iskoristi za njeno dobro.
Lažno obećanje
Zato je odlučeno da privilegije, iste koje je Leopold Prvi dao, ostanu na snazi, čak da se Srbima oda najveće priznanje, zbog njihovih zasluga za carski dvor i državu, pa i da im se obeća da će se docnije, kada zavlada mir, "te slobode, prava i privilegije proširiti".
|
Probudi se carevino |
To je potvrdila dvorska kancelarija 7. avgusta 1706. godine, a silom prilika i državnih interesa tako su postupali i svi kasniji vladari na tronu Austrije, uključujući caricu Mariju Tereziju, mada su vatikanski emisari istrajavali na zahtevu da se ukinu srpske povlastice, kao i vojne krajine, srpski narod podvrgne eparhiskoj, a Srpska crkva papskoj vlasti.
Te 1706. godine u Beču je umro patrijarh Arsenije, a dve godine kasnije i njegov dugogodišnji pomoćnik i naslednik na položaju duhovnog vođe Srba u Austriji, vladika Isaija Đaković. Da li je starog patrijarha mučila savest što je poverovao Austrijancima i digao narod na bunu protiv Turaka, a potom – kad su Austrijanci napustili Srbiju – izložio stanovništvo strašnoj turskoj odmazdi, zbog čega je i pokrenuo veliku seobu 1690. godine? To ne znamo, kao što ni on, tada u Beču – boreći se deceniju i po da sačuva srpstvo i Srbe od planova i pokušaja Vatikana da ih pounijati i liši ih prava izbora svog verskog poglavara – nije znao da je velikim egzodusom naroda, u stvari, započeo proces koji će, tri veka kasnije, dovesti do toga da Srbija izgubi Kosovo.
Sumnjiva smrt
Ako u smrti patrijarha Arsenija nije moglo biti ničeg sumnjivog, imao je 73 godine i nimalo lagodan život, ali se isto ne može kazati kad je dve godine kasnije, i samo koji mesec posle izbora, na crkveno-narodnom saboru u Krušedolu 1708. godine, za vrhovnog duhovnog poglavara sviju pravoslavnih Srba pod austrijskom vlašću, iznenada umro i mladi vladika Isaija. Pre se može sumnjati da je bio žrtva tajnog plana za likvidaciju.
Mnogo godina kasnije saznalo se za belešku koju je izvesni Heveneši, jezuita, početkom 1707, podneo carskom dvoru u kojoj nudi tajni plan i razloge za uklanjanje vladike Pajsija. U toj tajnoj informaciji navodi da će vladika Isaija, kao naslednik patrijarhov, biti "stub pravoslavlja" pod austrijskom vlašću i da ga treba "ukloniti". On kaže da je spreman da "usmeno saopštiti način kako da se to učini", ali moli, da se to sačuva u najvećoj tajnosti, da Srbi ne bi doznali i njemu počeli "o glavi raditi".
Ali kao što smo već naveli, Leopoldove povlastice Srbima su preživele, kao i sami Srbi, sve takve i slične planove da se srpska zajednica u Austriji podjarmi i kao verska i kao nacionalna. Iz svojih razloga i državnih interesa vladari su te povlastice potvrđivali – Josif Prvi 1706, Karlo Drugi 1713. i ponovo 1715. godine, a carica Marija Terezija, koja je na tronu bila četiri decenije (1740-1780) učinila je to 1743.
Bilo je, naravno, tokom svih tih decenija, stalnih nasrtaja na Srbe, ali su oni – sve dok konačno nije usledio novi talas njihovog iseljavanja pri kraju 18. veka, ovog puta u Rusiju – uspevali da odolevaju rimskoj propagandi.
Srbi pod venecijanskom vlašću, a naročito oni u Severnoj Dalmaciji, zato što su revnosno čuvali svoje pravoslavlje, imali su da podnose mnoge nevolje od predstavnika rimske crkve. Već odmah posle Karlovačkog (1699. godine) i Požarevačkog mira (1716), kada je i cela kontinentalna Dalmacija došla pod vlast Venecije, počelo je proganjanje pravoslavlja u tim oblastima.
Nema druge vere
Svi Srbi u Dalmaciji i Boki Kotorskoj bili su izuzeti ispod duhovne vlasti pećkog patrijarha i podvrgnuti grčkom mletačkom arhiepiskopu, koji je bio u to doba primio uniju sa Rimom. Posebnog episkopa nisu nikako hteli da dopuste Srbima, a 1708. je potvršen i zakon prema kojem u Dalmaciji ne može biti druge vere osim rimokatoličke. Stoga se na Srbe gledalo kao na unijate, a srpsko sveštenstvo je formalno bilo potčinjeno vlasti katoličkih biskupija.
Čak je 1759. godine izdato naređenje da svi srpski sveštenici koji nemaju dekret o postavljenju od nadležnog katoličkog biskupa moraju napustiti Dalmaciju. U nekim pravoslavnim crkvama, po primorskim gradovima, uveli su i katoličke oltare, pored pravoslavnih, i često svojom službom nastojali da ometaju pravoslavno bogosluženje…
Ogorčeni narod i sveštenstvo ustali su protiv toga 1760. godine, pa su, na zauzimanje Rusije, ta nasilja bila malo popustila, a 1780. godine ukinut je i zakon koji je nalagao da svi pravoslavni vernici u Mletačkoj Republici moraju priznavati uniju. Tada su emisari Rimske crkve, i ovde, kao i u Austriji, upozoravati predstavnike državne vlasti na opasnost od veza pravoslavnih Srba sa Rusijom tako.
Ta manija zastrašivanja Rusijom u Veneciji, kao i u Beču, uzela je toliko maha da je jedan prosvećeni humanista, Nemac Ksaver Rajt, sekretar austrijskog poslanika Lamberga u Napulju, smatrao svojom dužnošću da upozori cara Josifa Drugog na veliku štetnost rimskog prozelitizma i neosnovanost stvaranja bauka od Rusije.
Ali, ni onda kada je, 1797. godine, prvi put, postala gospodar Dalmacije, Austrija, pod uticajem katoličke propagande, čitav jedan vek nije htela da izađe u susret pravoslavnim Srbima i dozvoli im da imaju svog, pravoslavnog, episkopa za Dalmaciju.
Odlučan otpor
Štetni rimski uticaj prestao je u Dalmaciji tek za vreme francuske okupacije, 1805-1814. godine, te je već 1808. Napoleon potpisao odluku da se u Dalmaciji ima ustanoviti samostalna srpska pravoslavna eparhija, konzistorija i bogoslovija. Za prvog episkopa postavljen je prebegli episkop iz Turske Venedikt Kraljević. Kad je Austrija ponovo, posle pada Napoleona, 1815, došla u posed Dalmacije, nije imala snage da poništi dekret francuskog imperatora, već je morala da prizna zatečeno stanje, ali je zato, pod uticajem opet oživele Propagande, počela da svesrdno pomaže akciju na unijaćenju.
Srpski narod, živo pomagan od svojih sunarodnika po ostalim austrijsko-ugarskim oblastima, pružao je tim akcijama energičan otpor, te su, kako episkop koji je bio sklon uniji, tako i unijatski maloruski profesori, koji su došli da putem bogoslovske škole šire uniju, morali da napuste Dalmaciju. Otada je, silom prilika, briga o duhovnom životu pravoslavnih Srba u Dalmaciji predata bila odlično organizovanoj Karlovačkoj mitropoliji, koja je za episkope upućivala svoje najbolje ljude, pa su oni uspevali da suzbiju sve dalje pokušaje rimske propagande. Ti pokušaju najčešće nisu uspevali, uprkos tome što su se emisari Propagande ponekad služili i nedostojnim sredstvima, pa i uz podršku pojedinih predstavnika austrijskih vlasti. Jedino je svaki put postajalo očigledno da se iza takvih nasrtaja kriju bezobzirni i fanatični propagatori rimskog katolicizma.
