Od početka godine dokumenti nemačkog Ministarstva spoljnih poslova o procesu priznavanja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske 1991. dostupni su javnosti. Da li oni potvrđuju tezu o krivici Nemačke za raspad Jugoslavije?
Da li je Nemačka kriva za izbijanje najgorih ratova u Evropi do danas od 1945. godine? Snosi li nemačka politika odgovornost za raspad jedne države, za višegodišnje krvoproliće s brojnim pokoljima, za više od 120.000 mrtvih i stotine hiljada proteranih i izbeglica? Kada bi oni koji optužuju bili u pravu, to bi značilo da je Savezna Republika Nemačka agresivna razbojnička država koja bezobzirno započinje ratove, piše Dojče vele.
To otprilike tvrdi legenda koja se širi već decenijama u raznim varijantama, ali u osnovi uvek govori kako je Nemačka 1991. godine “preuranjenim priznanjem Hrvatske i Slovenije” pokrenula krvavi raspad Jugoslavije. U zavisnosti od sagovornika, taj narativ proteže se sve do danas, pa se Berlin tako može delimično učiniti odgovornim i za aktuelne sporove na Balkanu.
Čomski: “Politika Nemačke – recept za građanski rat”
Među onima koji zastupaju takve optužbe su i umovi kao što je američki lingvista Noam Čomski. On tvrdi da je politika Bona 1991. bila “recept za građanski rat” u Jugoslaviji. Godinama on neuvijeno insinuira da su Helmut Kol i njegov ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer, kao neku vrstu nastavka Hitlerove osvajačke politike, oživeli savez koji je Nemačka imala od 1941. do 1945. sa zločinačkom i ubilačkom hrvatskom ustaškom državom. Nemačka je navodno želela rat na Balkanu kako bi na ruševinama multietničke socijalističke države povratila prevlast u jugoistočnoj Evropi.
Nije svaka apsurdna tvrdnja vredna raskrinkavanja, ali Čomski u tom uverenju nije sam. Knjige, članci i navodno naučni prilozi o “nemačkom razaranju Jugoslavije” čine teško preglednu zbirku prebacivanja krivice sa stotinama tekstova. Nije iznenađujuće to da su bivši akteri, poput francuskog predsednika Fransoa Miterana ili britanskog premijera Džona Mejdžora, kasnije u memoarima ili intervjuima pothranjivali različite varijante te legende.
Od 1992. godine su Pariz, a pre svega London, igrali kobnu ulogu u Bosni i Hercegovini i sa toga su kasnije pokušavali da skrenu pažnju. Kada je “Mond” 1991. bio uveren da se ponovo čuju nemačko-hrvatska nacistička zvona ili kada je britanski publicista Miša Gleni u “New York Review of Books” optužio Nemačku da je priznala Hrvatsku i Sloveniju u političkom aktu “sumnjive moralne vrednosti” i ne obazirući se na demokratske standarde, to su bili primeri novinarskog pisanja na način koje je i danas prisutan: Nemačka je kriva. I na nemačkom govornom području to gledište do dan-danas ima svoje pristalice.
Šta piše u nedavno otvorenim dosijeima?
No, zagovornici teze o destruktivnoj nemačkoj posebnoj ulozi do sada su bili uskraćeni za jedan centralni izvor: dosijei pohranjeni u političkom arhivu nemačkog Ministarstva spoljnih poslova nisu bili dostupni. Oni su otvoreni tek od početka godine, nakon uobičajenog perioda blokiranja od 30 godina – i svako ko prouči materijal videće da nema nikakvih naznaka koje bi potkrepile tvrdnju da je Bon namerno doveo do razbijanja Jugoslavije 1991. godine.
Baš suprotno: stotine izveštaja o stanju na terenu iz nemačke ambasade u Beogradu i generalnog konzulata u Zagrebu, beležaka, transkripata sastanaka u kabinetu ministra, zapisnika Kolovih i Genšerovih razgovora sa srpskim predsednikom Slobodanom Miloševićem, njegovim hrvatskim pandanom Franjom Tuđmanom i drugim akterima u Jugoslaviji, sugerišu da Bon dugo, predugo nije hteo da uvidi da se jugoslovenska država, decenijama cenjena kao nesvrstani faktor stabilnosti, nije mogla spasiti, već i zbog toga jer vlasti u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani iz različitih razloga uopšte nisu ni htele da je spasu.
Tačno je, međutim, da se nemačka pozicija promenila pod utiskom eskalacije sukoba. Stav koji se još uvek čvrsto branio početkom 1991, da se Jugoslavija mora sačuvati po svaku cenu, postupno je gubio podršku, iako se pre svih nemačka ambasada u Beogradu držala fikcije da se jugoslovenska država može nekako zakrpiti i protiv volje njenih najvećih naroda.
Budući da se to iz dana u dan pokazivalo kao sve iluzornije, u jesen 1991. prevladala je druga linija. Kol i Genšer došli su do zaključka da bi priznanje Slovenije i Hrvatske predstavljalo manje zlo u jugoslovenskoj dilemi. Nakon toga su bili spremni – i u toj tački je bajka o samostalnom nemačkom delovanju donekle tačna – da brane svoje stajalište od prigovora iz Vašingtona, Londona i Pariza.
“Očuvanje Jugoslavije je interes Zapada”
Međutim, još početkom 1991. Bon je sledio jednu drugu liniju. Među mnogim dokumentima koji to dokazuju je beleška Ministarstva spoljnih poslova od 4. januara 1991, napravljena u okviru pripreme za predstojeće francusko-nemačke konsultacije, koje su trebale da uključuju i usaglašavanje stavova o Jugoslaviji.
U njoj se navodi nemački stav: “U interesu evropske stabilnosti, interesi Zapada moraju i dalje da budu usmereni na očuvanje Jugoslavije.” Tako je bilo i krajem meseca kada je nemački ambasador u Beogradu Hansjerg Ajf napisao izveštaj Bonu u kojem je sažeo pedesetominutni razgovor koji je vodio s Franjom Tuđmanom u Zagrebu.
U svom standardnom šifriranom teleksu, koji je zaprimljen u Bonu 30. januara, ambasador izveštava da je Tuđman nakon razgovora odleteo u Beč, “gde su ga primili predsednik Valdhajm i kancelar Vranicki”. U Bonu su u to vreme još uvek striktno odbijali susret s Tuđmanom na najvišem nivou, kako ne bi bili optuženi za mešanje u jugoslovenske unutrašnje stvari.
I Tuđmanovi pokušaji da zaobilaznim putem dođe do direktnog susreta s Kolom i Genšerom su propali. Čak i kada su Slovenija i Hrvatska 25. juna 1991. proglasile nezavisnost, stav Bona ostao je negativan. Dva dana kasnije, u izveštaju o situaciji stoji da su Genšer i italijanski ministar spoljnih poslova Đani de Mikelis telefonom uveravali jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Budimira Lončara da će “samo Jugoslavija biti priznata. Oba ministra podržavaju proces demokratizacije u Jugoslaviji i njenu teritorijalnu celovitost.”
Ali, interno je već u to vreme unutar nemačkog Ministarstva počelo da dolazi do promene u razmišljanju. Potvrda za to je tekst pod naslovom “Raspad i ponovno uspostavljanje Jugoslavije. Teze i antiteze”, koji ima 13 stranica i klasifikovan je kao “Tajno. Samo za službenu upotrebu”.
Taj dokument, što je sasvim neuobičajeno, nije ni datiran, ni potpisan, niti je zabeleženo iz kog odeljenja dolazi. Osim toga, ne postoji ni spisak osoba koji bi upućivao na to koliko je širok krug ljudi koji ga je dobio. No, s obzirom na to kako je dokument arhiviran, može se pretpostaviti da je bio napisan u junu i da je došao iz Štaba za planiranje.
To je neka vrsta trusta mozgova Ministarstva spoljnih poslova koji ima zvaničnu dozvolu za nesputano, neortodoksno i slobodno razmišljanje. Oslobođeni ograničenja i obzira koji proizlaze iz svakodnevnog rada, tu okupljene pametne glave trebalo bi da razmišljaju nekonvencionalno i analiziraju sve moguće scenarije spoljnopolitičkog razvoja neke situacije. U tom tekstu se porede argumenti za i protiv priznanja Slovenije i Hrvatske.
Promena stava
U mesecima koji su usledili, međutim, u Bonu su sve više na težini dobili oni argumenti izloženi u dokumentu, prema kojima bi priznanje Hrvatske i Slovenije bilo manje zlo. Između ostalog, tu se ukazivalo na drastičan pad autoriteta jugoslovenske vlade, koja gotovo da više i nema nikakvog uticaja na republike.
Ta promena stava može se razumeti pre svega kada se ima na umu razvoj događaja u Jugoslaviji u drugoj polovini 1991. godine. Kao reakcija na slovenačko proglašenje nezavisnosti, Jugoslovenska narodna armija, koja je tada već bila pod velikom dominacijom Srba, pokušala je u takozvanom desetodnevnom ratu da povrati kontrolu nad Slovenijom i jugoslovenskim granicama. Genšer je bio ogorčen. Razmeštanje vojske “nije ničim, apsolutno ničim opravdano”, rekao je 1. jula uoči sastanka sa Slobodanom Miloševićem u Beogradu.
Tuđman u Bonu: bez crvenog tepiha
Jedna od posledica postupne promene kursa u Bonu bilo je i to da Tuđmanovi pokušaji da se sretne s Kolom i Genšerom više nisu bili glatko odbijani. Posle razgovora u Beču, Budimpešti i Londonu, te nakon što su ga u Italiji primili i predsednik Frančesko Kosiga i premijer Đulio Andreoti, Tuđman je 18. jula mogao da dođe na razgovore i u Bon.
Ali pritom se htelo da se osigura da on to ne može da shvati kao potvrdu nemačke spremnosti da prizna hrvatsku želju za samostalnošću. U podnesku kancelarskom uredu od 4. jula, Odeljenje 215 Ministarstva spoljnih poslova, koje je nadležno za Jugoslaviju, sastavilo je u vezi s tim predloge i pritom upozorilo da je važno „izbeći svaki privid priznanja. Puki razgovori, na šta smo načelno spremni sa svima, sami po sebi ne mogu doneti priznanje.“
Zatim se predlaže da se Tuđman primi na najnižem mogućem nivou protokola: “Sastanak na aerodromu od strane protokolarnog službenika (a ne glavnog šefa protokola). Nema crvenog tepiha. Policijsko komandno vozilo [bez počasne pratnje (motocikli)], nema hrvatskih obeležja na vozilima, nema hrvatskih zastava. Po potrebi smeštaj u hotel (ne na Petersbergu – zvanični hotel za goste nemačke države). Preuzimanje troškova. Razgovor sa saveznim kancelarom (bez hrane).”
Ali, dokumenti iz nedelja koje su usledile jasno pokazuju kako se stav Bona, s obzirom na poplavu vesti o krvavim sukobima, akcijama vojske protiv hrvatskih i slovenačkih civila, teroru srpskih i hrvatskih dobrovoljaca, nepoštovanju dogovora o prekidima vatre i neuspehu različitih rundi pregovora, od kasnog leta 1991, sve više okretao u pravcu priznanja.
Nemačko istrčavanje
U noći 17. decembra 1991. dvanaest država Evropske zajednice odlučilo je da 15. januara 1992. godine zajednički prizna Sloveniju i Hrvatsku. Tada je došlo do jednog nemačkog istrčavanja, kada je Nemačka, po nalogu Helmuta Kola, odluku o priznavanju objavila već 23. decembra.
To je razljutilo mnoge u Ministarstvu spoljnih poslova, uključujući i šefa odeljenja Mihaela Libala. Dvadeset godina kasnije napisao je u pismu uredniku “Frankfurter algemajne cajtunga”: “Objavljivanje naše odluke tri nedelje ranije, koja je uz to bila propraćena neprimerenim trijumfom, pokazala se kao velika psihološka greška. Nemačka je previdela da je time dala dodatne argumente kritičarima i klevetnicima nemačke politike.” Na sam sukob u Jugoslaviji te tri sedmice nisu, međutim, imala nikakvog uticaja.
Podrazumeva se da arhiv nemačkog Ministarstva spoljnih poslova ne može biti jedini ključ za razumevanje nemačke uloge u raspadu Jugoslavije. Ostavština Helmuta Kola, arhive političkih fondacija, Ke Dorse, Forin ofis ili Ministarstvo spoljnih poslova Srbije mogli bi da pruže dodatne informacije.
Međutim, nakon procene više od 2.500 stranica dosijea, u arhivi nemačkog Ministarstva spoljnih poslova nema nikakvih naznaka u prilog tvrdnji da je Nemačka 1991. sprovodila sistematsku politiku uništavanja Jugoslavije, nastavljajući time neku raniju nemačku velikodržavnu politiku. Činjenice govore drugačije: u Bonu je 1991, tek nakon višemesečnog oklevanja, prevladalo uverenje da Jugoslavija nema budućnosti – isto kao ni Sovjetski Savez, koji se već raspadao, zaključuje Dojče vele.
Znaci Sloba nije kriv kad je rekao za dio Jugoslavije : “Mene Slovenija ne interesuje, tamo nema Srba” Wuahahahahahahahaha, Slobo Slobodo – Srbi su te ko zadnjeg bednika kao i pobegulje Ratka i Radovana izrucili Hagu. Niko ko mi, a?
Farsa, ko je živeo u to vreme zna dobro šta i kako je bilo… netrebaju nam knjige,zapisi transkripti i sve to što je izvrnuto!
pa oni dokumenti su modifikovani i ne iznose istinu
Ko god je ovo procjenio i kaze (da Njemacka nije kriva) laze ili je totalna budala.
Evo razloga:
Da je Njemacka korektno ocjenila da nema buducnosti, za SFRJ (koje stvarno nije bilo) trebala je onda da prizna koga zeli ali da druge ne ubija ni vojno (isporuke naoruzanja) ni ekonomski (embargo Srbiji i Bosni, vize za Srbe) itd.
Sve su oni dobro planirali, more je njihovo (i neka je).