Miroslav Mika Antić je tri puta doživeo kliničku smrt, što je opisao kao eksperimente. “Ima nešto što me je uznelo, u čemu sam nadmašio Isusa Hrista. On je samo jednom vaskrsao, a ja tri puta.
Lebdeo sam gore
Prva smrt me je zatekla u Buhari, usred Srednje Azije . Smrt mi kratko trajal, jedva dvadeset i pet minuta. Okupili su se tamošnji lekari i hitno me poslali u Jugoslaviju. Jedva sam izdržao do Novog Sada, do prostora neuropsihijatrijske klinike. Piće je, naravno, bilo razlog moje smrti. Doveli su me ovamo da me izleče. Tada sam imao utisak da sam sebi izašao na usta, nadneo sam se nad sebe, gledao šta rade sa mnom. Jedna žena, bila je očni lekar, konstatovala je hladno: “Ovaj je odapeo”. Čuo sam sve lekarske razgovore. Jedan drugi lekar, i on je bio tu, šamarao me je: “To je Miroslav Mika antić, nećete, valjda, pustiti dam umre!”. Vratio sam se kroz svoja usta u sebe, i oživeo. To je bio događaj: čitavih četrdeset minuta bio sam izvan sebe. Gledao sam sve nezainteresovano, nisam imao ni sažaljenja. Sve je to za mene bilo tuđe. Bio sam iznad, bio sam na tavanici. Lebdeo sam gore, ne znam da li sam išta osećao. Posle sam sve lekarima ispričao, od reči do reči, nisam imao vazduha, sve su to zapisali na E odeljenju. .. E, posle sam i treći put vaskrsao.
Bio sam tri dana u Sarajevu. Bili su nekakvi književni susreti u ” Skenderiji”. A posle toga, otputovao sam u Beograd, gde sam sa Tomom Zdravkovićem, učestvovao dva puta dnevno na priredbama u Domu sindikata. Toma je je moj drug, i noći smo provodili, sjajno po kafanama. Bila je jesen 1983. godine. Ljilja (treća supruga, napomena N.J) je došla poslednjeg dana našeg programa na koncert. Popio sam flašu viskija i Ljilja me je ujutro odvela na VMA. Bio sam iscrpljen. Tamo sam dobio apartman, smeštaj je bio vrhunski. Ljilja je prisustvovala kada su me skinuli u pidžamu. Ja sam hteo koktele, neko mi je kazao da to obavezno tražim. Objasnio sam, sa tipičnom bolesničkom lukavošću, kako sam izgubio mnogo kalijuma. Onda su mi ubrizgali kalijunm direktno u venu. Kolabirao sam. Moja dijagnoza, kao i tolike druge, bila je, priznajem, pogrešna. Srce je otkazalo, pao sam na nos. I došao je lekar, bila je to žena, veoma se uspaničila, govorila, vriskala je, sve sam je čuo: “Umro mi je pacijent”.
Onda se pojavio neki moj drugar, džudista, počeo me je masirati. I on mi je spasao život… Ta moja poslednja smrt i to moje poslednje vaskrsnuće trajali su ukupno dvadeset i šest minuta.”
Pesnik bez jezika
Poslednja smrt, ali ne samo klinička, zatekla ga je u kući u Ulici Mihaila Babinke, baš tog jutra kad je primio Avnojevsku nagradu. Bio je uzbuđen i legao je da se odmori. Pošto je odremao, izašao je u baštu i pao pored baštenskog stola. Njegov sestrić Nemanja Rotar priča o poslednjim danima: “Oboleo je od kancera vilice i, kad je operisan, odstranili su mu deo jezika. Više nije mogao da govori i to je za njega bila najveća kazna. Pesnik bez jezika. To ga je dotuklo i posle te operacje je nastavio da pije, a onda mu je srce oslabilo. Nekoliko godina je živeo bez jezika, pa je pisao cedulje. Tada je najviše slikao, i to strastvenim, ekspresionističkim potezima, tako je nastao fantastičan ciklus suncokreta. Radio je sa tom zlatnom bojom i kad je umro n rukama mu je ostao zlatni prah koji nisu mogli da mu skinu, tako da je na onaj svet otišao zlatnih ruku.”
Na sahrani na novosadskom Novom groblju, gde je oporukom bilo zabranjeno držati govore, pred desetak hiljada ljudi, tačno u pola šest, orkestar Janike Balaša odsvirao je romsku bladu “Pira manđe korkoro”, glumac Miodrag Petrović recitovao je “Besmrtnu pesmu”, a pesnik Mita Golić pročitao je poruku: “Kad umrem, ovde će se u Novom Sadu držati govor. Ležaću pred njima. Ali to će biti neko drugi. Zato idi u Mokrin i tamo zvoi pesnike da govore stihove, neka mi to bude prava sahrana. Zovi Branu Petrovića, zovi Desanku Maksimović, Ršuma, Branu Crnčevića, Izeta Sarajlića…
Isplakati pesme
U njegovom tajnom dnevniku, koji je posthumno objavljen, između ostalog, piše: “Delio sam pesme. Neprestano. Nije me bilo briga hoće li završiti u knjizi ili u slivniku, u korpi za otpatke ili spomenaru. Bilo mi je bitno da ih utisnem što dublje u srca svojih čitalaca, da ih prožive, da ih isplaču. Ne znam više kome sam sve poklonio stihove ispisane na kafanskim salvetama, komadima stolnjaka, marginama novina i dlanovima”
Oda u Mokrinu
Na dan kada je Mika sahranjen u Novom Sadu, u Mokrinu je, po njegovoj želji, uveče bilo – pravo književno veče. A njegova majka Melanija zapisala je. “Umro je moj Mika, moj jedini sin, 24. juna 1986. godine, u pola osam uveče, moje voljeno čedo, moj genije, moje pametno dete…”
