Emocije su bile konstantni unutrašnji zemljotres kod pesnika. Jovan Dučić je često govorio: “Čini mi se da prvi put volim”.
“I kada ljubimo, najiskrenije ljubimo u tišini osame; za ljubav je svet njen progonilac, pljačkaš, ubica. Ako danas nema velikih ljubavi, to je zato što nema velikih samoća… Velike ljubavi su rad nemih i gluvih sati kao i velike ideje.”
Krvna poezija
Velika ljubav je sablast koja živi u pećini pustoj i praznoj, i po šumama gde ne dopire drugi glas nego glas duše, koja se, tako čista, plodi slobodno u neizmerne lepote požrtvovanja i vere u drugog. Sujeta se leči samoćom; samotnik je jedini gospodar samog sebe.”
Smatrao je da je dan bez događaja kao more bez barke, polje bez cveta ili stabla, nebo bez oblaka i bez sunca.
“To je ponor između dva koraka; most krhak i tanak kao vlakno između dve želje i dve namere… Ne znam da li su mi bile potrebne ideje i knjige, ali mi je bilo potrebno imati oko sebe lepe stvari, i to rukotvorine, dela ma i najmanjeg umetnika.
Slike, vaze, nameštaj, ali sve tako da ni od jednog od tog ne postoji dvoje na svetu.”
Na pitanje jednog prijatelja kako to da nema svoju kuću u Beogradu, već se smuca kada dođe u prestonicu po hotelima, lakonski je odgovorio: “Što će meni kuća kad ću ja u Beogradu imati celu ulicu…”
I ima jednu malu, na beogradskoj opštini Čukarica.
Početkom maja 1934, u razgovoru sa reporterima lista “Vreme” povodom jednog stiha Rada Drainca “Zbogom, gospo, ja idem na more”, Dučić kaže: “Laže, dragi prijatelju, laže!”
Modernisti lažu. Oni nemaju krvne poezije. Oni ne osećaju čak ni žene. Sve se to mora proživeti. Sve ono što je lažno pada. Doći će vreme kad će se oni odreći svoje prošlosti, kao što se sada odričem i ja. Mislim da modernisti nemaju nerav, života, seksa. A seks stvara! Ja kroz njega sve saznam, kroz ženu. Žena nas pobuđuje na sve velike ideje, pa čak i na patriotizam.”
Tužni putnik
Uživao je najviše u delima pre svega francuskih pisaca Renana, Baresa, i iznad svega oduševljavao se esejima Montenja. Kada bi mu neki mladi kritičar stavio neke neprijatne primedbe, znao je da kaže: “Napiši ti to, mladiću, samo ti to napiši.”
Kako piše Crnjanski, bilo mu je glavno da se čuje o njemu i bojao se da ne bude zaboravljen.
Izgleda da ga nije bilo teško voleti. Jedna Mađarica mu je poklonila vilu u kojoj je sadašnja ambasada Srbije u Budimpešti. A Isidora Sekulić ga je mazila rečima. U Srpskom književnom glasniku piše:
“Sabrano delo Jovana Dučića posvedočiće da je ono sastavni deo naše klasike, sem po visokim umetničkim vrednostima još i po nečem što je kod nas svejedno retkost u životu i radu: disciplina. Dučić je učenik Francuza, ljudi kod kojih su se delimično sačuvale metode rimske discipline. Dučićeve pesme se znaju napamet u pregrštima. One su, što poezija najviše može, ušle ne samo u naš unutrašnji, nego i u naš svakidašnji život…”
Iz Evrope je otputovao tužan, otišao je u Ameriku, smestio se kod svog rođaka Mihaila u Indijani, u gradu Geri. Povremeno je putovao u Čikago, Njujork, Pitsburg, Vašington…
Prvog aprila 1943. razboleo se od španske groznice . Ubrzo je dobio zapaljenje pluća… Umro je na Blagovesti, 7. aprila. Njegovo telo položeno je u Calvarz groblje u Gagu.
Počivao je šest decija u u SAD, da bi njegovi zemni ostaci bili preneseni u otadžbinu i položeni u kriptu manastira Nova Gračanica, iznad njegovog rodnog Trebinja.
Poslednji poljubac s Trebinjem
Jovan Dučić je posebno bio vezan za rodno Trebinje, kome je poklonio Njegošev spomenik, rad vajara Tome Rosandića (onog Tome kod koga je upoznao svoju veliku ljubav Jovanku Jovanović). Inače, bio je to prvi spomenik Njegošu. Posle je svom gradu poslao pošiljku raznih mermernih kopova, tri kamene česme, kao i dve spomen-ploče (težina: 15 sanduka, 5.000 kilograma, knjige, mramorni i železni predmeti). Sve ovo je izloženo u jesen 1935. u sali Opštine. Povodom dvadesetogodišnjice oslobođenja Trebinja, otkriven je spomenik “Herojima i mučenicima za slobodu”, izgrađen prema Dučićevom nacrtu i podignut njegovim novcem. U septembru 1938. došao je u Trebinje i prisustvovao osvećenju temelja za novu gimnaziju. To je bio Dučićev poslednji poljubac sa Trebinjem. Prema izjavi činovnika Milenka Popovića, u Trebinju je spalio svoj madridski testament i napisao novi, kojim je deo novca ostavio rodbini, i istakao želju da njegov gotov novac koji je deponovan u zajmovima i na strani, zaveštava Srpskoj crkvenoj opštini u Trebinju gde će se osnovati naročiti fond pod imenom “Fond Jovana Dučića pesnika” iz kojeg će se školovati studenti i učenici. Neizostavno moraju biti Trebinjci, vere pravoslavne, od roditelja poštenih i siromašnih.
Darujte siročad
Dučić je ranije rekao da je u životu imao dosta cveća, pa je zamolio one koji bi ga cvećem darivali, kada bude kretao bogu na istinu, da mesto cveća njemu – obdare srpsku siročad, koje će posle ovoga rata ionako biti mnogo, ili pak da polože u fond generala Draže Mihailovića za njegove četnike, za koje je Dučić imao naročito poštovanje i neverovatno divljenje.
