Odnos sa Bojanom Stupicom je najznačajnije poglavlje u burnom životu Mire Stupice, ispunjenog sa tri braka, bezbroj uloga, uspona i padova.
Kada je Bojan Stupica došao u Beograd, sa arhitektom da na temeljima bivšeg Manježa sagradi novo pozorište i okupi ansambl, nastala je opšta pometnja među glumačkim svetom.
Prenosile su se vesti koga će ovaj čuveni reditelj od glumaca širom Jugoslavije pozvati u svoje jato.
Batak sudbine
Mira se pravila da je to previše ne zanima jer je imala dobar angažman u Narodnom, ali kada joj je kolega Božidar Drnić rekao da ju je pomenuo Bojanu i da bi bilo dobro da se oko šest sati sutradan, kao slučajno, zatekne u pozorištu – odjednom je izgubila glavu. Nastala je opšta panika, šta će da obuče. Majka je otvarala prazne ormane, koleginica Ljubica Janićijević joj je od nekog zelenog platnenog mantila šila suknju. Bora je kao bez duše čekao red u prodavnici gde se izdavala na tačkice neka žuta kristal svila, a od koje je nastala bluza, na koju su od viška onog zelenog materijala za suknju skrojili leptira i dobro ga zategli, kako bi joj istakli grudi.
Na suknju su dodali neku dugmad, kao ukras. Ni Mira, ni majka nisu bile zadovoljne, Ljubici se sviđalo, a presudio je jedini predstavnik muškog ukusa – brat Bora.
Onda su rekle: “Ako je dobro Bori, valjda će se dopasti i Stupici”. Ipak, obuzet svojim poslovima i ljudima koji su ga vukli za rukav, Bojan nije primetio da mlada dama čeka isturenih grudi i uvučenog stomaka. Otišao je na večeru u Kasinu, kod čika Miladina, gde se skupljao pozorišni svet. Kada su Miru, tako razočaranu, nogu od olova i duše pune praznine, spazili dvoje kolega odlučili su da je povrate i odvedu do čika Miladina. Ušla je u kafanu ljuta, sela za sto i namerno okrenula leđa Stupici. Odjednom im je stiglo pečeno pile, koje nisu naručili. Konobar je pogrešio, ali to njih troje nije sprečilo da navale. U trenutku kada je uzimala batak, osetila je kako joj se neko približava, a još više nečiju ručerdu na ramenu: “Slušaj, ti si to ozbiljno krenula na moj batak.” Okrenula se. Tada su se njene i Bojanove oči prvi put srele. Ostalo je istorija, i pozorišna i ljubavna.
Bojan je svoje borbe, sukobljavanja sa čaršijom i gorčinu, koja je bila rezultat utakmica sa primitivizmom, utapao u kafani i u njihovu kuću su sve češće počeli da ulaze mirisi alkohola i neki sumorni tonovi. Alkohol je doneo i ljubomoru, pa je jedino prihvatljivo i dopušteno muško društvo bio brat Bora.
Alkohol i ljubomora
Izmoždena od briga, problema, ljubomore, rasprava, piše mu dok je u Ljubljani snimao film “Jara gospoda”:
“Dragi Buća, sad dobih tvoje čudno pismo. Ako iko želi da prestanu cirkusi, onda to ja iz sve snage i duše svoje želim, jer sam od njih na smrt umorna. To već postaje nepodnošljivo čak i za ovako konjsku izdržljivost kakvu ja imam. Prestani sa tim, molim te, jer ja nigde ne izlazim i ni sa kakvim društvom, bolesna sam, oslabila sam, beli kaput ni iz ormana još nisam izvadila, a kamoli nosila, što valjda ne bi bio greh; očajna sam, beznadežna, molim za malo mira.”
Trpela je Bojana, jer ga je volela, a od muke i trpljenja počela je u pramenovima da joj opada kosa. Javili su se već vidljivi goli pečati po glavi. Kada je, konačno, zahvaljujući državnom vrhu, prvenstveno Milovanu Đilasu, kome je kroz plač ispričala sve njihove traume, uspela da obezbedi da Bojan ide na lečenje od alkohola u Švajcarsku, činilo joj se da im je svanulo.
Pratila ga je na Železničku stanicu, Bojan je već bio dobro pod gasom. Samo je ćutao i ubilački je gledao. Ona je šaputom zamolila konduktera da pripazi na njega tokom puta, da mu ne da, da pije, i da zaključa vrata od spavaćih kola da ne bi ispao iz voza. Bojan je krenuo da se penje u voz bez pozdrava, Mira mu je prišla sasvim blizu, bila je iza njegovih leđa, čuvala ga je da se ne oklizne i ne padne. On se onda, sa praga, držeći se za šipku, naglo okrenuo i iz sve snage joj opalio šamar.
“Stajala sam na mestu i očima pratila vagone, dok i poslednji za okukom nije nestao… Nisam znala šta i kako će biti, ali sam znala da nikako više onako neće biti. Šamar me nije boleo, ni uvredio. Bojan je bio bolestan, bio je nesrećan, bio je uplašen i verovao je da je napušten. Šamar je bio samo zvonik tačka na jedno teško, preteško razdoblje za nas oboje.”
Kada se izlečen vratio iz Švajcarske, stideći se svoje mamurne prošlosti i želje da se oslobodi svih svedoka tog maglovitog doba – tražio je da se razvedu. Nije mu dala. Pomislila je: “Sada kada sam sve ovo izdržala, ti hoćeš razvod…”, a posle mu je saopštila: “Sledeći put kad pomisliš da se razvedeš, istog sekunda ćeš biti razveden čovek. Ne moraš ni da me pitaš.” Razvela ih je njegova smrt. Mada, realno govoreći, i nije.
“Voli te tvoja Mura”
Kada su počeli da se vole Bojan nije znao ćirilicu, a ona je bila vrlo nesigurna sa latinicom, pa bi mu u pismu napisala: “Voli te tvoja Mura.” Tako je postala njegova Mura. Koračali su stazama uspeha i slave, ali ni stranputice nisu bile baš ravne. Njihova ljubavna priča čeka nekog novog dramskog pisca.
Najdraža uspomena
“Najdraža mi je Bojanova ruka koja je izlivena posle njegove smrti. To je ruka koja je izlivena posle njegove smrti. To je ruka koja me je vodila kroz ceo život. Malo je deformisana, jer su otisci uzeti za vreme njegove teške bolesti. Ali i sada kad stavim svoje prste među njegove osetim nešto poznato, strujanje, uzbuđenje” – govorila je Mira.
