Aleksandar Đuričić je rođen u Podgorici. Živi i piše u Beogradu. Kao novinar i urednik radio je u brojnim tiražnim i uticajnim magazinima. Njegov publicistički prvenac “Posle fajronta – Knjiga o Paji”, romansirana biografija Pavla Vuisića, objavljen 2009. vrlo brzo je postao bestseler na području bivše Jugoslavije. Za drugu knjigu “Čuvarkuće, udovica pisaca”, 2018. dobio je nagradu “Dejan Medaković, za dugo sećanje”. U knjizi “Tajne slavnih Srba”, Đuričić donosi neispričane priče o najznačajnim srpskim umetnicima, koji su oblikovali vreme od 19. do 21. veka, njihova intimna kazivanja o tome kako su preko leđa prebacivali kilograme slave, kilometre pohvala i milje uvreda, a ostali da žive zauvek. “Vesti” u narednim brojevima u dogovoru sa autorom i izdavačem objavljuju isečke iz ovih izuzetno zanimljivih priča.
Pavle Vuisić je imao retke prijatelje među glumcima. Jedan od njih je bio Boris Dvornik. Na snimanju “Bitke na Neretvi” odigrao se veliki dvoboj između njih dvojice u ispijanju špricera. Paja je pobedio 30:25. Jednom su njih dvojica u Zagrebu snimali, ali svako svoj film, ali ako se uveče nađu Boris i Paja, sutradan se otkazivalo snimanje dva filma. Oni su svoje velike uloge igrali u kafanama.
Muke sa Čkaljom
Rivalitet između njega i Bate Stojkovića je bio potpuni sportski meč. O tome svedoči Dušan Kovačević, koji se u to uverio dok su radili “Ko to tamo peva”.
“Pavle Vuisić je uvek govorio da on nije glumac, a Bata Stojković, koji je bio posvećenik glume, takođe je govorio da Paja nije glumac. Ali te dve tvrdnje su imale sasvim različit podtekst. Pajin stav o tome je bio da gluma nije ništa, a Batin da je gluma sve.
Paja je bio velika zvezda, a Bata je bio zvezda u usponu. Bili su sličnog fizičkog gabarita, s tim što je Paja imao ogromnu dozu ležernosti koja je bila samo varka. Znao je u svakom trenutku šta radi, snimao je jedan, dva dubla, a svi su znali da ne smeju da pogreše, jer on neće, treći put snimati. Nije dozvoljavao maske, šminke i prerušavanja. Njegovo lice je bila specifična geografija. Imao je drugu krajnost u odnosu na sintagmu lep ko glumac.”
Sa svojim partnerom iz “Kamiondžija” Miodragom Petrovićem Čkaljom nije razgovarao kada se kamere ugase. Malo je reći da se nisu podnosili. Recimo, Pajina žena, koja je s njim provela čitav život, nikada nije upoznala Čkalju. Paja je smatrao da je Čkalja “čista šmira”. Jedva je odlučio da posle godinu dana jurnjave i ubeđivanja snimi nastavak “Kamiondžija”.
Direktor produkcije je bio veoma uporan, a Paji je bio potreban novac da završi svoj ranč pored Save. Tada su krenuli pregovori oko honorara i izborio se za enormnih “dvesta meleona”. Pregovori sa Čkaljom su išli mnogo lakše i snimanje je moglo da počne. Međutim, kada je Paja saznao da Čkalja igra za upola manji novac, rekao je: “Nema snimanja ako Čkalja ne dobije isto koliko i ja.”
A Čkalja je odbio ulogu u filmu “Više od igre” kada su mu rekli da će mu partner biti Paja, pa je uskočio Nikola Simić.
Misisipi u Beogradu
Njegov najbolji prijatelj, filmski radnik, Beli Radoj(i)čić je pričao da su najviše vremena provodili gradeći brodove.
“Naravno, čim jedan sagradimo, Paja ga odmah izgustira ili ga njegov brat Duja i ja pokvarimo, pa onda pravimo novi posle Pajinih nerviranja. Tri broda smo napravili. Bilo mu je interesantnije da ih pravi, nego da se vozi.”
Momo Kapor je bio veoma polaskan kada bi ga Paja pozvao na svoj splav na Savi.
“Bio je kao neki rečni Bog sa ogromnim stomakom, šarenim hozentregerima, na splavu gde se uvek kuvao ogroman lonac pasulja, za sve njegove prijatelje i one koji bi pristali na splav, koji je lagano tonuo pod težinom vinopija – gurmana.
Bio je mudar čovek koji je otkrio da je dovoljno nekoliko kvadratnih metara crvotočnih dasaka i jedan komad reke. Njegova skromnost proisticala je i iz druženja sa tom rekom. Građenje njegovih čamaca bio je pokušaj bekstva. Činilo se da se bavi glumom i postiže velike uspehe i slavu, samo da bi mogao da pobegne na Adu Ciganliju.
Poslednji njegov čamac Misisipi rađen je po posebnim nacrtima, bio je to dugo sanjani san, čamac s kojim može da se plovi, na kome može da se živi.
Kada sam ga pitao koliko košta taj brod, rekao je da je najveći deo potrošen na piće dok se čamac gradio” – zapisao je Kapor.
Dešavalo se da ga neki reditelj nađe na Savi i ponudi mu ulogu, koju on odbije iako su u pitanju bili pristojni novci: “Neću, imam još hiljadu maraka u džepu, ne moram sada da glumim.”
Njegova supruga Mirjana mu je ispunila poslednju želju. Čak ni pop nije znao koga sahranjuje. Jedno vreme je razmišljao o samoubistvu i tada se među supružnicima odvijao gotovo sarkastičan dijalog. Ozbiljno se bavio svojim odlaskom. Napisao je dve oporuke, prvu šest godina pred smrt.
“Ustaću iz groba”
Oporuka 1, Pavla Vuisića rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji je sastavljao dana prvog novembra 1982. godišta, pri čistoj svesti i zdravoga uma: Mirjani, ženi, sve što imam za slučaj da odapnem-umrem, ostavljam, stijem da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, to samo sud može raditi. STOP.
Mirjana, ako poslije mene ostane, ima me sahraniti sa svijem hadetima i častima crkve Pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim tijelom vide i čuju. Sahraniti me ima u grobnicu našu. Govor posmrtni ili slično da se čulo nije. Ovije šest popova, koje zainat hoću, da se ono što se oko groba radi – rade i štue, ćute, neka u sebi pjevaju. Pošto mnijem mrijeti, a što bi onako ovo sve i pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne riječi ne progovori, jerbo u grobu ću se prevrnuti, a ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, ne samo njemu nego i svima njima, koliko ih je na svijetu – Jebem Mater.
Pave Vuisić, svojeručno, latinicom, pred smrt, kad -tad.
Bez govora
Godinu dana pre nego što nas je napustio Vuisić je napisao još jednu oporuku: “Žalosno, ali i tužno saopštavam, ako ove ili ti ma koje druge noći odapnem, neka sve moje naslijeđe ima moja supruga Mirjana, a da mojemu pogrebu ne prisustvuje niko do nje – Mirjane. I da ne bude ničega od onih sranja, kao što su govori i priče. Molim samo ona i ja. Molim smrt objaviti najmanje tri dana posle pogreba. Stvarno. Pisano 22. februara 1987. godine, a važi za sva vremena. Pavle Vuisić.”
(Knjiga “Tajne slavnih Srba” može da se naruči kod izdavača “Vukotić media”, Hilandarska 32, Beograd, telefon +381 11 33 48 516, ili preko imejla eksluziv@vukoticmedia.rs)
