Kad su kralj i vlada sa improvizovanog aerodroma na Kapinom polju avionima pobegli preko granice, ponevši, kako se do danas sumnja i spekuliše, zlata i dragocenosti koliko je najviše moglo stati u pretovarene letelice (najčešće se spominje 20 sanduka zlata) i kad je sav teret spasavanja i čuvanja blaga ostavljenog u Ostrogu pao na pleća već vremešnog igumana Leontija Mitrovića, on je tajnu najpre poverio profesoru Andriji Koprivici i dogovorio se sa njim da sve pokušaju sakriti.
Pošto to nisu mogli učiniti sami, odlučili su da u sve uključe i kafedžiju Petra Koprivicu i manastirskog šumara Ljuba Krulja (Leontije je vrbovao Koprivicu, a Andrija Krulja).
“Zaverenici” su posao obavili u gluvo doba noći, 23. aprila 1941. godine, samo dva dana pre nego što su u Ostrog hrupili gestapovci, a na četiri mesta su sakrili i zakopali samo deo dvorskog blaga.
Niko od njih tokom celog rata nije odao tajnu, iako su postojale velike i brojne opasnosti da sve bude provaljeno, počev od onih koji su blago dovezli do Ostroga, istovarali ga iz kamiona i smeštali u manastirsku magazu do onih koji su mogli samo da sumnjaju da je ono tu završilo.
Prošle su četiri ratne godine. Ratna dejstva protiv poslednjih ostataka Hitlerove armade i njihovih najvernijih i najodanijih sluga još su trajala, kad je Andrija Koprivica, 25. aprila 1945. godine, banuo na Cetinje i Blažu Jovanoviću, tada sekretaru Pokrajinskom komiteta KPJ za Crnu Goru i Boku poverio veliku tajnu.
Blago je odmah, noću i u najstrožijoj tajnosti otkopano i prevezeno na Cetinje, pa je tako prazna kasa nove jugoslovenske države u povoju iznenada dobrano pripunjena sa blizu šessto kilograma zlata, što kovanog, što u polugama.
Mesec i po dana kasnije, polovinom juna 1945. godine, na adresu starešine manastira Ostrog, arhimandrita Leontija Mitrovića, stigao je dopis Uprave kraljevih dobara, zahtev da Mitrović činovniku ove Uprave Milanu Milosavljeviću “izvoli predati sve državne stvari kao i stvari bivše Uprave Dvora, ukoliko ih ima, a koje su vam predate delom na čuvanje, delom pak silom prilika prilikom kapitulacije, meseca aprila 1941. godine…” Deset dana potom, 26. juna 1945. godine, Leontije Mitrović šalje podroban izveštaj na adresu Uprave Kraljevih dobara u kojem, pored ostalog, veli da je aprila 1941. predato na čuvanje “deset sanduka državnog zlata i 15 vreća papirnog novca u vrednosti 375 miliona dinara”, kao i “14 kofera i sanduka dvorskih stvari, među kojima je bila i jedna gvozdena kasica i Rafaelova slika uvijena u rolnu…”Objašnjava zatim kako je i uz čiju pomoć uspeo da zakopa i skloni deo poverenog mu blaga: šest sanduka državnog zlata i dva kožna kofera i gvozdenu kasicu od dvorskih stvari.
Opisujući potom pljačke i pohare Ostroga, od kojih je najveća bila ona koju su 25. aprila 1941. izvršili Nemci, Mitrović, pored ostalog piše i da je 2. avgusta 1944. u Ostrog došao četnički vojvoda Pavle Đurišić “i zatražio pod pretnjom smrti, da mu se preda sanduk sa zlatnim novcem”:
“Pri takvim okolnostima – piše Mitrović – ja sam mu pokazao mesto gde je bio ukopan jedan sanduk i on je to sa svojim ljudima raskopao i sanduk sa novcem odneo…”
“21. aprila ove godine – nastavlja Mitrović – došao je k meni kao član državne komisije, sa ovlašćenjem od strane Maršala Federativne Jugoslavije kapetan Milan Stojković, sa zadatkom: “da zapisnički utvrdi šta je zaostalo od zlatnog novca Držav. Nar. Banke”, koji je ostavljen u manastiru aprila 1941. god… Ja sam pomenutom kapetanu kazao šta je ostalo, ali zapisnički nisam sa njim ništa utvrdio, već sam napisao pismo Predsedniku Vlade Maršalu Titu o skrivenim sanducima sa novcem i u istom pismu molio da se po mogućnosti vađenje ovih sanduka ne vrši danju, radi naroda, da ne bi krivo shvatio…”
Mitrović dalje tvrdi kako je o svemu odmah obavestio Andriju Koprivicu, a ovaj načelnika Ozne za Crnu Goru Sava Brkovića koji je već sledećeg dana došao sa vojnicima i odneo “pet sanduka državnog zlata i dva kofera sa stvarima i gvozdenu kasicu što je pripadalo Dvoru.”
Konačno, Leontije Mitrović u izveštaju upućenom Upravi kraljevih dobara zaključuje da od traženih stvari ništa nije moglo biti sačuvano…
Sem gole tvrdnje da je pod prisilom dao sanduk zlatnika Pavlu Đurišiću, ni Leontije Mitrović, ni ostali akteri ostroške afere nisu ponudili islednicima bilo kakve druge dokaze za to, pa je kod islednika ostala velika sumnja da li je Đurišić zaista odneo i koju količinu zlata iz Ostroga. Tu dilemu, čini se, ipak u dobroj meri eliminiše čovek koji se starao o dopremanju blaga u Ostrog 1941, maršal dvora Đuro Vukotić.
On je u istrazi ispričao kako je negde tokom 1943. godine išao u Lipovo da poseti Dražu Mihailovića i tom prilikom mu kazao da u Ostrogu ima skrivenog dvorskog i državnog zlata, a ovaj je potom tamo uputio svog najodanijeg i najpoverljivijeg čoveka vojvodu Pavla Đurišića da tu stvar izvidi i zlato oduzme. Ni Vukotić, međutim, nije mogao da kaže koliko je Đurišić našao zlata u Ostrogu i da li mu ga je iguman Leontije predao milom ili silom.
Iskušenje
I one aprilske noći 1945. godine kada su u Ostrogu u najvećoj tajnosti, pod budnom kontrolom Sava Brkovića, tada načelnika Ozne za Crnu Goru, i pod prismotrom Andrije Koprivice, odabrani i najpoverljiviji ljudi otkopavali i vadili zlato iz skrovišta, jedan od njih (Andrija Koprivica mu ne spominje ime), pao je u iskušenje i nije odoleo blesku zlatnika – neko od njegovih drugova je primetio da je dva puta stavljao ruku u džep i to javio Brkoviću… On je naredio da se o tome ćuti dok se ne vrate na Cetinje, da ga tek tu pretresu i oduzmu mu zlatnike i, naravno, primerno kazne…
