Istoga dana kada su kralj Petar i njegova pratnja pobegli iz Ostroga put Nikšića, u Gornji ostroški manastir je došla Njegova svetost, patrijarh srpski Gavrilo Dožić sa ličnim sekretarom, sinovcem Dušanom Dožićem i pratiocem Milutinom Popovićem.
On je koji dan pre toga stigao iz Beograda u Donji ostroški manastir.
Ostao je ovde i na konaku – sećao se iguman Serafim Kašić – a sutradan je vazdan šetao ovim platoom ispred manastira, zagledan niz Bjelopavlićku dolinu kao da nekoga čeka. Šeta uglavnom sam, ćutke, smrknuta lica i tek gdekad nas ponešto upita. U suton, pred manastir hrupiše tri mlada oficira u pilotskim uniformama. Smerno stupiše pred patrijarha, vojnički salutiraše i onda mu jedan saopšti.
– Vaša svetosti, njegovo veličanstvo kralj je odlučio da se pred naletom osvajačkih hordi skloni i sa vladom privremeno ode iz otadžbine, pa Vas poziva i moli da krenete za njim, avion Vas čeka u Nikšiću.
Patrijarh za trenutak zastade začuđen, a onda odlučno odgovori:
– Idite vi, đeco, i srećan vam put! I pozdravite milostivoga kralja našega i zahvalite mu na brizi i pažnji. I kažite mu da ja ne mogu ostaviti svoj narod na milost i nemilost nemilosrdnicima, da je pastiru mesto uz stado i kad navale čopori gladnih vukova.
Osećajući da su se nad Jugoslaviju i njen mučenički narod nadvili crni oblaci i sluteći da se priprema veliko zlo, patrijarh Dožić je, inače, odmah po dolasku u Ostrog, 12. aprila 1941. godine, u manastirskoj “spomenici” zapisao: “Molim se Bogu i Svetom Ugodniku njegovom Vasiliju Ostroškom i svima svetiteljima da Bog sačuva naš mučenički narod u ovim teškim i ljutim vremenima i da svevišnja sila božja izbavi celo čovječanstvo od užasnih iskušenja i nesreća koje ga toliko nemilosrdno pritiskaju i upropašćuju. Patrijarh srpski Gavrilo.”
Patrijarh Gavrilo je ostao u Ostrogu i po ceo dan na nogama iščekivao nove vesti. A one su stizale sve crnja od crnje, sve dok jednog studenog, kišovitog jutra, 25. aprila 1941, u svetilište nisu hrupili Nemci i nemilosrdno ga izvukli na kišu. Tu mu se jedan oficir gestapovac uneo u lice i zajedljivo upitao: “To li je taj vlaški pop koji je objavio rat velikom Rajhu?!”
Nemci su očigledno dobro znali za patrijarhov govor preko Radio Beograda, 27. marta 1941. godine, uperen protiv potpisivanja i pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, plamenu besedu koja je digle na noge, ne samo Beograd, i prisilile Hitlera da se okrene Balkanu i za trideset i sedam dana odgodi napad na Rusiju (što je, kako će se ispostaviti, bilo možda presudno i za konačni ishod Drugog svetskog rata).
A patrijarh Dožić je tada, pored ostalog, rekao i ovo:
“Ponizimo se svi pred Bogom i uspravimo pred ljudima…! Ako je živeti, da živimo svi u svetinji i slobodi! Ako je mreti, da umremo svi za svetinju i slobodu…!”
Sem što su opljačkali svetilište i poneli sve što se poneti moglo, od zlata, ogromne količine papirnog novca i raznovrsnih drugih dragocenosti do hrane i pića, Nemci su tog dana iz Ostroga u zatočeništvo poveli i patrijarha Gavrila, njegovog sekretara Dušana Dožića i igumana ostroškog Leontija i preko Sarajeva i Zagreba ih doveli u Beograd. Tu su ih razdvojili: Leotija i Dušana Dožića na jednu, a patrijarha Gavrila na drugu stranu. On je potom dugo bio konfiniran u manastirima u Rakovici i Vojlovici kod Pančeva, zajedno sa vladikom Nikolajem Velimirovićem.
Odatle je odveden u internaciju. Pored ostalih konclogora robovao je i u zloglasnom Dahau i bio jedini velikodostojnik srpske pravoslavne crkve koji je preživeo pakao tog nacističkog mučilišta (Gavrilo Dožić je, inače, tri godine tamnovao i u austrougarskim logorima za vreme Prvog svetskog rata). Sve u svemu, samo tokom Drugog svetskog rata, promenio je dvanaest tamnica i robovao ravno četiri godine i dvanaest dana.
Posle Drugog svetskog rata i oslobađanja iz nacističkog ropstva nije se odmah vratio u otadžbinu, a kad se na to ipak odlučio, Tito mu je 30. avgusta 1945. godine lično uputio pismo dobrodošlice:
“Njegovoj svetosti patrijarhu srpskom gospodinu Gavrilu. Pozdravljam Vašu odluku da se nakon tolikih patnji i stradanja vratite u svoju domovinu Jugoslaviju. Mi smo i očekivali takvu vašu odluku iako su neprijatelji naše zemlje uporno širili suprotne vesti. Preporođena Jugoslavija koja iznad svega ceni slobodu savesti i mišljenja prima Vas sa velikom zahvalnošću. S odličnim poštovanjem, maršal Jugoslavije, J. B. Tito.”
Patrijarh se, međutim, u Jugoslaviju vratio tek u decembru 1946. jer se u Karlovim Varima u Čehoslovačkoj dugo lečio i oporavljao od posledica tamnovanja. Njegovom narušenom zdravlju, nažalost, nije bilo leka – umro je naprasno u noći između 6. i 7. maja 1950. godine i sahranjen je u Sabornoj crkvi u Beogradu između srpskih kneževa Miloša i Mihaila Obrenovića.
Morački bastadur
Poznato je, inače, da nije bilo očiju u koje Gavrilo Dožić nije smeo pogledati, da nije štrecao čak ni od vojničkom slavom ovenčanog i po tvrdorukaškoj vlasti ozloglašenog kralja ujedinitelja Aleksandra Karađorđevića.
On mu se, recimo, kao mitropolit crnogorsko primorski energično i sasvim otvoreno suprotstavio kada je naumio da Njegošu na Lovćenu podiže mauzolej po projektu Ivana Meštrovića, spomenik koji će pedesetak godina kasnije ipak biti poperen na vrhu ove svete i opevane planine. Moćni suveren je ustuknuo pred odlučnošću odvažnog moračkog bastadura sa vladičanskom mitrom na glavi i odlučio da samo obnovi staru, porušenu kapelu, skromnu večnu kuću na lovćenskoj kapi, podignutu po volji i meri genijalnog pesnika i vladike.
A kad je kralj Aleksandar 1925. godine došao na svečano otvaranje i osveštanje obnovljene kapele, na Jezeraskom vrhu ga je, pored ostalih, sačekao mitropolit crnogorsko primorski Gavrilo i zapovedio:
– Na kolena, Vaše visočanstvo, Vi se nalazite na krovu otadžbine!
Kralj ga je bespogovorno poslušao i kleknuo…
(Neki, istina, ovo pripisuju Nikolaju Velimiroviću, ali se to ne može zaključiti iz onovremenih izveštaja sa te svečanosti).
SUTRA: Tajne Ostroškog blaga (6): SANDUK ZLATA ZA PAVLA ĐURIŠIĆA
