U prvim ponoćnim satima, 6. aprila 1941. godine, Nemačka je mučki, bez objave rata i poštovanja običaja ratovanja, napala Jugoslaviju.
Desilo se to u rejonu Đerdapa, gde je jedna jurišna grupa Vermahta od Rumunije pokušala da iznenadi jugoslovensku pograničnu posadu na ostrvima Karataš i Ada-kale, kojom je komandovao mladi potporučnik Borivoje Marković. U neravnopravnoj borbi izginula je većina jugoslovenskih graničara, a potporučnik Marković, videći da ne može održati položaj i da će pasti neprijatelju u ruke, poslednji metak iz revolvera ispalio je sebi u slepoočnicu.
Koji sat potom, u praskozorje, nemačke borbene eskadrile su zasule bombama vojne aerodrome od Ljubljane, Brežica i Zagreba do Niša, Skoplja i Kumanova, a istovremeno je Hitlerova soldateska, tačnije 12. armija, krenula i u široku kopnenu ofanzivu prema Jugoslaviji sa bugarske teritorije.
Tek što se, nakon prvog naleta nemačkih bombardera, malo slegla prašina i detonacije teških bombi nadjačale plač i jauk ranjenih i izbezumljenih Beograđana koji su bezglavo nekud bežali između ruševina, počela je i bežanija i rasulo i jugoslovenske vlade, na čelu sa mladim kraljem Petrom Drugim Karađorđevićem i njegovom svitom. U panici, bez pravog plana i cilja, samo što dalje od Beograda i linija fronta koje su se vrtoglavom brzinom pomerale od granica ka unutrašnjosti.
Vlada je odstupala jednim, kralj i njegova kamarila drugim pravcem.
Sedmog dana, u nedelju 13. aprila, jugoslovenska vlada, bez već odbeglih prvog potpredsednika dr Ivana Mačeka i ministra Andresa, odnosno u bombardovanju Beograda poginulog dr Franja Kulovca, održala je na Palama, u sali Doma časnih sestara, svoju poslednju sednicu. Osnovni zaključak je bio da ministri ujutro po zori otputuju sa Pala u Nikšić, kao zadnju stanicu i uporište pred najezdom okupatora.
Tog dana, upravo dok je vlada zasedala na Palama, kralj Petar je prispeo u Ostrog, odavno već predviđen i pripremljen za moguću ratnu prestonicu. Andrija Koprivica je u svojoj knjizi “U Ostrogu sačuvano zlato” zabeležio o tome kazivanje igumana ostroškog Leontija Mitrovića.
“Trinaestog aprila, negde iza podneva, prispeo je kralj Petar sa svojom ljubavnicom Doli Najdanović, generalom Draganom Mirkovićem, upravnikom dvora, s nekoliko ministara, ađutanata, ordonanasa i čitavom bulumentom agenata i žandarma… U prošlom svetskom ratu imao sam prilike da vidim mnogo nereda i zbrke, ali što sam video dok je kralj ovde boravio, nadmašilo je sve… Počev od kralja, pa do poslednjeg žandarma, nije se znalo ko je od njih vrtoglaviji… Niko od njih nije vodio računa što se zemlja nalazi u plamenu, što je gaze, prljaju i pljačkaju fašističke horde…”
Jedan od poslednjih svedoka tih burnih ostroških dana bio je i, nažalost odavno već pokojni, iguman Serafim Kasić, dugogodišnji smerni službenik ovog svetilišta, a potom i njegov upravitelj.
– Upravitelj Ostroga, izuzetno popularni i kod naroda omiljeni arhimandrit Leontije Mitrović -ispričao je Kasić svojevremeno potpisniku ovih redaka – jednoga dana, koliko se sećam bilo je to 13. aprila 1941, banu u Gornji manastir. Dođe nekako izjutra, ozbiljan i vidno uzbuđen:
– A, deco, sivi sokolovi, da se isprazne i lepo očiste i nameste one tri sobe u manastiru, imaćemo noćas na konaku stidne goste… Noćas će nam na konak stići naš presvetli kralj. Ratni požar nagnao sokola da spas potraži u ovim gredama i ovom svetom hramu…
Uveliko je bila odmakla noć, karamlučna, ali topla i prijatna, prava prolećna, kad se kod Donjeg manastira ukazaše dva svetla i zaputiše ka Gornjem manastiru… Znao sam da je kralj mlad, ali mi ni u snu nije bilo da je tako sitan i upotan, a pogotovu ne da se ne ume uljudno pozdraviti i ruku čoveku pružiti… Ujutro mi poranili na jutarnju molitvu, ali nas na ulazu dočeka straža.
– Neka, preskočite jutros zvona i molitve, oprostiće Bog i Sveti Vasilije, da ne probudite njegovu svetlost kralja…
Vratismo se natrag u konak i ne izlazimo više negde do osam-devet sati. Onda mene kao najmlađeg poslaše da donesem vode. Izađem bojažljivo i odmah vidim da nema straže na kapiji ispred manastira. Nema ni vojnika nigde okolo. Uđem polako unutra. Ne čuje se niko. Ispenjem se na vrh prstiju do prve sobe, a ona prazna. Tako i ostale, zijaju otvorena vrata, a unutra nigde nikoga. Na stočiću u sobi u kojoj je spavao kralj otvorena “spomenica” i u njoj dosta nevešto, osnovačkim rukopisom napisano: “Slava Ti i milost, Sveti Vasilije. U ovim teškim danima pomozi mojoj junačkoj vojsci i mome ljubljenom narodu. Petar.”
Tek mnogo kasnije saznali smo da su oni izgleda imali radio-stanicu i da su obavešteni da je vojska pred kapitulacijom. Zato su tako na trku, kriomice, otišli iz Ostroga kako bi ugrabili da bezbedno uzlete sa Kapinog polja kod Nikšića.”
Kralj prvi pobegao
Kako postoje određene razlike oko toga kad je tačno kralj Petar stigao sa pratnjom i ljubavnicom Doli Najdanović u Ostrog i koliko se tu zadržao, hroničari se ne slažu ni oko toga kad je tačno pobegao iz zemlje.
I po kazivanju igumana ostroškog Leontija Mitrovića, koje je zapisao Andrija Koprivica, i po sećanju igumana Serafima Kasića, a i po mnogim dokumentima i knjigama, on je u Ostrog svakako prispeo 13. aprila, prekonačio u Gornjem manastiru i ujutro zorom produžio put Nikšića, gde se već oko podne na Kapinom polju ukrcao u avion i poleteo prema Grčkoj. On je, dakle, prvi pobegao.
Tog istog dana, 14. aprila 1941, u Ostrog je stigao predsednik vlade, general Dušan Simović, a ministri i njihove porodice hitali su kolima od Pala prema Nikšiću, gde su pristizali gotovo do ponoći i smeštani u prostorije poljoprivredne škole na periferiji grada. Sutradan je počela i njihova evakuacija koja je trajala dva dana.
SUTRA: Tajne ostroškog blaga (3): DRAMA NA KAPINOM POLjU
