Otkad se saznalo da je ikona Bogorodice Filermoske, na svom dugom i tajnovitom putu do dvora kralja Aleksandra Karađorđevica i potom za trideset i sedam godina boravka u Crnoj Gori, negde opljačkana i oskrnavljena, odgovor čeka nekoliko kao nož oštrih pitanja.
Do danas je, naime, bez jasnog i potpunog odgovora ostala velika zagonetka: ko je, kad i gde iskoristio priliku da digne ruku na ovu svetinju; ko je to, zaslepljen sjajem dragulja, pao u mrak greha, pogazio i božje i ljudske zakone i drznuo se da ugodi svojoj pohlepi; da li je ikona oskrnavljena još dok je za sto dvadeset godina krasila riznice ruskih carskih lavra ili potom za dvadesetak godina dok je tajnovitim putevima skitala po Evropi od Petrograda do Beograda, ili, možda, otkad je aprilskih dana 1941. pokrenuta iz Beograda, dospela u Ostrog, a odatle, jedanaest i po godina kasnije, u sef crnogorske tajne policije u kojem je čamila još četvrt veka daleko od očiju javnosti?
Ako je neoskrnavljena stigla i tridesetih godina prošlog veka se skrasila na dvoru Karađorđevića – a sve su prilike da jeste – realna je sumnja da je neko, možda, počinio veliki greh i svetinju oskrnavio tokom njenog devetogodišnjeg boravka pod krovom jugoslovenske kraljevske kuće. Jedna stara, najstarija do sada poznata fotografija ikone Bogorodice Filermoske, snimljena koju godinu pre Drugog svetskog rata, ne samo što nedvosmisleno potvrđuje da nema mesta za ovakvu sumnju nego predstavlja nepobitan i neoboriv dokaz da je ona 1941. godine krenula iz Beograda sa svim ukrasima.
Otvaraju se tako nova pitanja: da li je svetinja opljačkana i oskrnavljena tog zlog proleća 1941, u smutnim aprilskim danima bežanije i zloputanja jugoslovenskog kralja i vlade pred okupatorskom najezdom, odnosno tokom transporta dvorskog blaga od Beograda do Ostroga, ili kasnije? Da li je moguće da je iguman Leontije Mitrović, dugogodišnji smerni čuvar ćivota Svetog Vasilija i ostroškog svetilišta, toliko posrnuo i pljunuo na krst i veru kojoj je tako predano i prilježno služio celog života – da li je na taj način, krađom dragulja, naplatio to što je ikonu čuvao i krio jedanaest i po godina ili će ipak biti da je to učinio neko od onih kojima je potom bila poverena na čuvanje i u čijim je rukama bila narednih dvadeset i pet godina?
Od početka je bilo jasno da je ikona oskrnavljena tako što su s nje skinuta i netragom nestala dva krupna draga kamena – jedan od devet rubina bledo crvene boje u oreolu, prvi po redu u desnom kraku, gledano odozdo na gore, i središnji, najveći od sedam safira u đerdanu na prsima Bogorodice. Na mestu gde je stajao rubin, baš kao i uz odgovarajući rubin na suprotnom, levom kraku, odnosno uz svih preostalih osam rubina u oreolu, i dalje se nalazi jedan mali dijamant, a na mestu gde je bio veliki safir u obliku ogromne kapi, sada stoji neki zlatni ukras u obliku krstića – nema ni velikog safira ni dijamanta na kakvima više ostalih šest safira u đerdanu.
U svakom slučaju, potpuno je jasno i laiku, onome ko nikad nije video ikonu, da je taj ukras tu naknadno stavljen i nema nikakve veze sa ostalim.
Na fotografijama svetinja, konkretno na fotografiji ikone Majke Božje, snimljenoj 1978. godine prilikom primopredaje relikvija iz ruku policije u ruke Verske komisije, veoma jasno se vidi da nedostaje samo jedan rubin, prvi u desnom kraku oreola, i najskupoceniji ukras, središnji, najkrupniji safir iz đerdana na prsima lika Bogomajke. U zapisniku o primopredaji relikvija od 18. januara 1978. godine, koji su u ime Službe državne bezbednosti potpisali Vladimir Keković i Cvetko Radonjić, a u ime Verske komisije sekretar Radivoje Radmilović, međutim, konstatovano je samo da nedostaje rubin u desnom kraku oreola, odnosno “na levoj strani” ikone.
Posle svega iskrsava ozbiljna sumnja da li je sve tako bilo iz čiste slučajnosti, aljkavosti i nebrige ili je neko sve to smišljeno udesio i držao “pod tepihom”, nadajući se da će vreme učiniti svoje, da će zaborav zamesti tragove i dokaze, odnosno da se nikada neće doznati da je ova svetinja oskrnavljena i opljačkana. Ovu sumnju još više podgreva tvrdnja dr Radomira Bulatovića da ikona sve do 1994. godine nije bila upisana čak ni u registar cetinjskog muzejskog blaga!
No, kako u životu nikada ne biva kako neko želi već onako kako je suđeno, i u ovom slučaju se pokazalo da nema savršenih zlodela, da uvek ostane neki trag i da istina kad-tad izroni koliko god se neko trudio da je zakopa u devet jama i sve puteve do nje poravna i zatravi.
I na fotogradiji ikone, kako se veruje do sada najstarijoj poznatoj, koju u svojoj knjizi objavljuje Dovanela Feraris di Cela, bas kao i na fotografijama iz 1978. godine, vidi se da u desnom kraku oreola nedostaje prvi rubin odozdo, ali se na toj fotografiji jasno vidi da su svi ostali dragulji na broju. Ovim je jedan deo enigme rešen: ustanovljen jedan vremenski međaš, jer to znači da je najskupoceniji ukras sa ikone Bogorodice Filermoske, centralni safir iz ogrlice na njenim grudima, ukraden pre 20. januara 1978. godine i da je savest mirna i ruke čiste svima koji su od tada do sada bili u kontaktu sa ovom svetinjom!
To, ipak, znači samo vremensko omeđavanje ove priče s jedne strane i određeno svođenje “spiska sumnjivih”, ali ključno pitanje o pohari najskupocenijeg dragulja sa ikone, krađi safira ispod grla Bogorodice – ko, kad i gde – i dalje ostaju tajna i nepoznanica koju su neki očigledno na sve načine pokušavali ostaviti bez odgovora, odnosno sakriti sve ono što bi do tog odgovora dovelo. To je očigledno i u policijskom dosijeu arhimandrita Leontija Mitrovića iz kojeg su uklonjeni mnogi dokumenti koji bi mogli biti putokaz u tom pravcu.
No, još jednom se potvrdilo: zaklela se zemlja raju, da se tajne sve doznaju…
Neprocenjivo blago
Prvi potpuni opis ukrasa na relikvijama i procena njihove vrednosti napravljena je u Rusiji 1859. godine. Oni su tada procenjeni na 24.930 rubalja u zlatu!
– Ako je vrednost ukrasa na ovim relikvijama još u devetnaestom veku procenjena na 25.000 rubalja u zlatu, jasno je da je to danas prosto basnoslovna vrednost – veli Jurij Pjatnicki, kustos glasovitog petrogradskog muzeja Ermitaž i veliki poznavalac ovog kulturnog i duhovnog blaga.
– To se posebno odnosi na ikonu čiju je vrednost zaista nemoguće izmeriti novcem. Ako bi, pak, neko mene zamolio da odredim osiguravajuću sumu za ikonu Bogorodice Filermoske, mislim da bi govorili o nekoliko desetina, pa i stotina milijardi dolara!
SUTRA: Tajne Ostroškog blaga (13): Krađa pod skutom policije
