Na osnovu sačuvanog sudskog poziva upućenog Leontiju Mitroviću jasno je da je suđene akterima ”ostroške afere” počelo 17. jula 1953. godine u Okružnom sudu na Cetinju pred sudskim većem kojem je predsedavao sudija Petar Leković.
Svih optuženi, kako se može zaključiti iz optužnice okružnog javnog tužiovca Velimira Bogavca, u tom trenutku su bili u zatvoru na Cetinju, zloglasnom Bogdanovom kraju.
Suđenje je, po prilici, prekidano i za kratko odlagano (Risto Vuković misli da je u pitanju bilo loše zdravstveno stanje prvooptuženog Mitrovića, ali i nekih svedoka koji se zbog bolesti nisu mogli odmah odazvati pozivu za suđenje, mitropolit Arsenije Bradvarević, naprimer). Iz policijskog dosijea se može doznati da je Leontije Mitrović osuđen presudom K br. 11/53 od 7. septembra 1953. godine na godinu i po dana, ali tu nema ni reči o ostalima.
Prvostepenu kaznu od godinu i po dana strogog zatvora, izrečenu igumanu Leontiju Mitroviću, Vrhovni sud Crne Gore je pooštrio i osudio ga na dve i po godine, što takođe stoji zapisano kao napomena samo u njegovom policijskom dosijeu, jer se i toj originalnoj presudi izgubio trag. Iza brave je ostao dvadeset dva meseca i dvanaest dana, a onda je uslišena njegova molba i ostatak kazne mu je oprošten.
Zanimljivo je da je o tome odlučivao ministar policije, odnosno državni sekretar za unutrašnje poslove Crne Gore i sva dokumentacija oko toga se čuva u policijskom dosijeu Leontija Mitrovića. Njagova originalna molba, sročena u Kotoru, gde je izdržavao kaznu, datirana je 19. jula 1954. godine. Pisana je rukom, finim ćiriličkim krasnopisom i to zelenim mastilom, što je, kažu, u pravoslavlju neka privilegija koja isključivo pripada patrijarhu. Molbu je očigledno u njegovo ime pisao neko drugi, a Mitrović je samo potpisao:
“Već izdržani deo kazne na mene je u potpunoj meri dovoljno vaspitno delovao, te takvih ili pak sličnih krivičnih dela neću počiniti”, piše pored ostalog u Mitrovićevoj molbi za pomilovanje koju prati i preporuka tadašnjeg upravnika kotorskog zatvora (ime mu je zbog nečeg učinjeno nečitkim).
“Obzirom na godine starosti – ističe se u preporuci – slabo je pokretan te smatramo da se naročito usled ovoga slabo kreće u društvu ostalih osuđenika. Inače u političkom pogledu na istog nije ništa primećeno da neprijateljski đeluje. Štampu redovno prati…”
Samo tri dana zatim tadašnji državni sekretar za unutrašnje poslove Crne Gore Vojin Jauković potpisao je rešenje o pomilovanju Leontija Mitrovića, odnosno o uslovnom otpustu iz zatvora i kao stalno mesto boravka do isteka kazne određuje mu se Ostrog.
Poslednji papir u policijskom dosijeu Leontija Mitrovića je kratki izveštaj “saradnika” sročen po njegovom izlasku iz zatvora. On doslovce glasi:
“U Ostrogu sam našao Leontija Mitrovića sa kojim sam razgovarao o njegovom daljem načinu života. On se hvali na postupak u zatvoru i prosto zahvaljuje što je prema njemu tako postupano. Kaže da je lečen i izlečen, a što ne bi imao prilike da je bio na slobodi. Za svoju grešku reče da se ne oseća krivim. Naime, da ga ne grize savest za to što je učinio, jer je državi napravio veliku uslugu i korist.
Kaže da će mu Milo Vrbica poslati neko prevozno sredstvo do manastira u Paštroviće, a mene je molio da se postaram za rešenje njegovog materijalnog pitanja – penzije ili državne mesečne pomoći.”
U donjem levom uglu ovog “izveštaja”, stoji rukom napisana napomena da će Izvršno veće Crne Gore od 1. januara 1955. godine obezbediti Mitroviću penziju. Tako je i bilo, ali je on, nažalost, nije dugo uživao: umro je 18. novembra iste godine.
Kako ga je smrt zatekla u manastiru Praskvica, tu je i sahranjen, uz temelj crkve Svete Trojice, u grobnici dugogodišnjeg igumana ovog drevnog paštrovskog manastira, Mitrovićevog učitelja, arhimandrita Danila Ugrinovića, uprkos još za života izraženoj želji da večno počiva u Ostrogu gde je pre hapšenja bio pripremio grobnicu kod Donjeg ostroškog manastira. Amanet mu je ispunjen gotovo pedeset godina kasnije, 19. novembra 2004. kada su njegovi zemni ostaci preneti i sahranjeni u toj grobnici u Ostrogu.
U maloj veštačkoj pećini, izdubljenoj i uređenoj u ljutoj litici iza Donjeg manastira, iguman Leontije sada počiva pored igumana i svog naslednika u Ostrogu Lukijana Zečevića i Danila Dajkovića, nekadašnjeg mitropolita crnogorsko-primorskog.
Slučaj Đura Vukotića
Od trojice optuženih u prvobitnoj optužnici Velimira Bogavca, kojih nema u drugoj, konačnoj verziji optužnice, Đuro Vukotić, kojem je Leontije Mitrović natovario na dušu gotovo 3.000 zlatnika, ne samo da je zaobiđen drugom optužnicom, nego je, izgleda, i pušten iz pritvora pre ostalih.
– Jednoga dana- sećao se Risto Vuković – dotrča kod mene u kancelariju sekretarica načelnika istražnog odeljenja Vidaka Popovića, mislim da joj je bilo ime Kića Radoman. Načelnik, veli, nije trenutno u kancelariji, a zove iz Beograda Marko Vujačić Kutlača (tada potpredsednik Prezidijuma Savezne skupštine, prim. B. S.), možete li se javiti na telefon. Javim se ja i predstavim.
On pita šta radim pa kad ću da ja zamenjujem Vidaka, pita za Đura Vukotića. Kaže da je dobar i pošten čovek i pita može li se kako osloboditi i pustiti iz pritvora. Druže Marko, velim mu ja, on se ogrešio o zakon i zakonito je zatvoren, a Vi znate ko odlučuje da li on može biti oslobođen. Nije, mislim, prošlo ni dva do tri dana eto naređenja da se Vukotić oslobodi i više ga, da ja znam, niko nigde nije ni spomenuo u vezi sa ovim slučajem.
SUTRA: Tajne Ostroškog blaga (11): Tri hrišćanske svetinje
