– Veliko hvala našim dobrotvorima iz daleke Australije, neka su blagosloveni, srećni i veseli. Hvala i svima koji su nas do sada pomagali. Zahvaljujući svima njima, muke koje svakodnevno podnosimo lakše su. Posebno zbog Tamare, našeg jedinog smisla i volje za životom – kaže Svetomir o ćerci koja je vrlo dobra učenica trećeg razreda Elektrotehničke škole u Vranju i to je najvažnije.

– Voli da ide u školu, a ima i drugarica. Kući kad dođe odmah sedne i uči. Sama se snalazi, nema ko da joj pokaže kad joj nešto nije jasno. Ako da Bog, školovali bismo je i dalje. Postoji u Vranju Viša škola strukovnih studija o kojoj ona još sada sanja kako će je upisati i završiti. Naš cilj je da iškolujemo našu Tamaricu, da ona ima bolji život od našeg – gotovo obećava Svetomir, čovek koji sa jednom nogom kraćom 16 centimetara od druge, a na desno oko skoro da ne vidi, uporno traži posao kod ljudi u okruženju i Vranjskoj Banji. Nemaju imanja, pa žive od njegovih nadnica i Snežanine penzije od oko 100 evra.

– Posla nema uvek, ali ne žalim se. Ne mogu da biram, pa odskora opet kopam grobove. Moram, šta ću, da se nekako preživi. Sve se teže dolazi do novca. Zimi je manje posla, pao je i veliki sneg, pa retko ko zove. Jedino kad neko umre idem da iskopam grob, plaća se od tri do pet evra, a dobijem i punu kesu hrane – priča Svetomir, koji prećutkuje da i ovo što radi odboluje.

Noga ga boli, a snaga popušta, i drugu nogu i ruke reuma zahvatila pa kao da nešto burgija u kostima.

– Noću koliko puta ne spavam, naročito kada se vreme menja. Ali, sve muke prođu kada odem na roditeljski sastanak i kažu mi da je Tamara dobar đak, disciplinovana i da su njome prezadovoljni. E, to nam je najveće zadovoljstvo. Neka ona uči i raste, pa će svima biti bolje, imaće pristojan život – ističu uglas Svetomir i Snežana.

I ispraćaju nas do puta. Susnežica se pojačava, žurimo… Svetomir, uprkos lošem vremenu, i dalje stoji i maše sve dok ne izgubismo zaseok iz vida. Činilo se kao da ispruženom rukom hoće da dotakne i svoje donatore Joksiće iz dalekog Sidneja.

Чланак Tamara na ponos roditeljima се појављује прво на Vesti Online.

Sunce je od ranih jutarnjih časova upeklo, dok smo se spuštali prema mahali u Korbevcu, koja je u blizini Morave gde žive Stamenkovići. U malenoj, sveže okrečenoj kući, željno nas očekuju, jer smo im najavili posetu. Ušavši u njihov skromni dom, zatekli smo atmosferu u kojoj caruje ljubav, a malu Tamaru dvoje invalida čuva kao kap vode na dlanu. Uručivši im prilog dobročinitelja iz daleke Australije, kao i poklon paket, silno su se obradovali. Kako kažu, imaće dovoljno da pokupuju osnovne potrepštine za kuću, ali i za Tamaru, koja bi sa društvom iz sela odlazila vikendom na bazen u Vranje.

Tamara Stamenković

– Veliko i od srca hvala našim dobročiniteljima iz belog sveta, a posebno donatoru iz Australije, koji nas ne zaboravlja. Ko god da je, on je naš anđeo čuvar. Neka ga sreća i blagoslov od Gospoda prate na svakom koraku. Hvala i svim drugim ljudima dobre volje, koji su nas do sada pomagali u bilo čemu. Zahvaljujući njima, muke koje svakodnevno podnosimo, lakše su. Posebno zbog Tamare. Ona je jedini naš smisao i volja za životom – kaže otac Svetomir.

Sa ponosom ističe da je Tamara položila drugi razred Elektrotehničke škole u Vranju sa vrlo dobrim uspehom, što je za njih najvažnije. Voli da ide u školu, ima mnogo drugarica i tamo se lepo oseća.

– Kada dođe kući iz škole, Tamara prvo uzme knjige i sveske u ruke, pa ubrzo završi sa učenjem. Sama se snalazi. Nema ko da joj pokaže kad joj nešto nije jasno. Uveče prošeta sa drugaricama po selu, a onda dođe kući, pa se opušta uz televizijski program. Ako da Bog, školovali bismo je i dalje. Naš i njen cilj je da završi u Vranju i Višu školu strukovnih studija, o kojoj ona još sada sanja i pravi planove kako da je upiše i završi – ističe Svetomir, kome je jedna noga kraća 16 centimetara od druge, dok na desno oko skoro da ne vidi.

Pomoć stigla i na KiM  Dve nedelje proveli u mraku: Porodica Stamenković     Pored porodice Stamenković, deo novčanog priloga od 200 dolara našeg redovnog čitatelja i donatora S. S. iz Liverpula, stigao je i u ruke četrnaestočlane porodice sa Kosova i Metohije. Reč je hrabroj Ljiljani i Radovanu Stanojkoviću iz sela Sušiće u opštini Štrpce. Ovaj bračni par, uprkos svakodnevnim problemima i okruženju ne želi da napusti svoje vekovno ognjište. Već godinama unazad žive od socijalne pomoći i svega što im stigne od plemenitih ljudi, što mahom potroše na pristojnu trpezu i lekove. Tako je bilo i sa donacijom dobročinitelja sa dalekog kontinenta. – Kad bih vam rekla da smo dve nedelje proveli bez struje, u potpunom mraku, u 30 metara kvadratnih naše trošne kućice i da nam je taj prilog stigao kao sa neba, znam da bi nam mnogi teško poverovali. Ali, to je sušta istina. Problemi sa električnim napajanjem, telefonskim signalima i svime ostalim su česti. Beskrajno hvala tom divnom čoveku. Čim je novac stigao kupila sam deci mleko, pelene, 25 kilograma brašna, a za ćerku Katarinu lekove za inhalaciju. Verujte, to nas je izvuklo iz pepela bar za kratak period – kazala je Ljiljana Stanojković našim novinarima u telefonskom razgovoru.

Uprkos telesnom nedostatku i obolelom oku, svakog jutra odlazi i traži posao kod ljudi u okruženju i Vranjskoj Banji. Stamenkovići nemaju imanje, pa žive od njegovih nadnica i Snežanine penzije od oko 100 evra. Dane provode u jednoj povećoj sobi koja ima sve funkcije.

– Posla nema uvek, ali ne žalim se. Ne mogu da biram, pa od skoro opet kopam grobove. Ljudi po okolnim selima i Vranjskoj Banji, nažalost, stalno umiru, pa me zovu. Uzmem nešto para i punu kesu hrane. Moram, šta ću, da se nekako preživi. Sve se teže dolazi do novca – navodi Svetomir.

Kada je reč o njihovoj jedinici, Snežana i Svetomir ne žale novac, koji joj je potreban.

– Želimo da nam dete završi školu, da se ponosimo njom. Dobili smo je kasno i ona nam je sve. Svakodnevno se borimo sa mnogim poteškoćama da njoj obezbedimo što pristojnije uslove za školovanje i život. To nam je jedini životni cilj. Odrekli bismo se svega samo da ona dočeka bolju i lepšu budućnost – kaže Svetomir.

Dok se gega i otežano hoda, žali se na reumu i bolove u kičmi. Svake noće leži za zagrejanim crepom, koji stavlja na kičmu. Bolovi su stalni, ali navikao se na njih.

– Još jednom zahvalite se u naše ime do neba dobročiniteljima iz Nemačke i Australije. Nama je svaka pomoć i više nego dobrodošla, pre svega za našu mezimicu Tamaru – ispraća nas Svetomir, ozarenog lica.  

Чланак Ništa bez naših humanih zemljaka се појављује прво на Vesti Online.