Bata Kandina raskošna interpretacija na voljenoj harmonici sa jedinstvenim, setnim tonom čini ga osobenim i prepoznatljivim. Čovek je čija harmonika, muzika i sviranje na njoj, znače sreću, radost i tugu – rečju: sam život.
Bata Kanda je rođen 1938. godine u Beogradu i nije, kako kaže, imao sreće da se posle Drugog svetskog rata muzički obrazuje.
– Za vreme rata bio sam izbeglica kod bake u Obrenovcu. Tamo sam proveo detinjstvo i rastao sa ciganskom decom. Neverovatno kako se taj pelc ciganske muzike tada usadio u moje srce i ušao u moj krvotok i to traje do danas. Nikada neću zaboraviti vašar u Obrenovcu za Petrovdan.
Bilo je mnogo ljudi koji su se veselili, a najviše ih je bilo tamo gde se igralo najveće kolo.Trčao sam da vidim šta se dešava. Kad ono tamo, vidim Icu Ciganina kako svira, a svi oko njega igraju. Umesto instrumenta Ica je svirao na telefonskim žicama. Drugi Ciganin je svirao na kontrabasu koji nije imao pozadinu, a u njemu su se legli pilići. Ica je svirao dan i noć, a da nije ponovio ni jednu muzičku frazu. Kolo je trajalo dan i noć, samo se kolovođa menjao, a pozadi ciganska deca, onako prljava i zapuštena se uhvate ne skrivajući svoje oduševljenje. Iako gladni, oni su bili tada srećni. To je slika koja će mi ostati urezana do kraja života. Sećanje na Icu Ciganina i igru njegovih sunarodnika kasnije su mi pomogli da se proslavim.
Lovačka puška za harmoniku
Zbog siromaštva nije mogao da kupi harmoniku, pa se Bata Kanda snalazio na razne načine kako bi svirao.
– Ranije nije bilo mašine za pranje veša, pa je moja majka imala trljačicu. Uzeo bih je i zamišljao da sviram na harmonici. Moj otac Radivoje žrtvovao je lovačku pušku, koju je prodao da bi meni kupio harmoniku. U to vreme nisu ni postojale muzičke škole za harmoniku, postojala je samo jedna u Kosovskoj ulici u Beogradu. U njoj su mogla da uče samo deca diplomata i partijskih funkcionera, a ja sam bio iz radničke porodice. Imao sam sreću da saznam za Ljubomira Bobića, koji mi je držao časove koje sam plaćao u naturi. Otac je radio kao oružar u Vojnom institutu, pa je pored plate dobijao i tonu uglja i pola metra drva, čime je plaćao učitelja.
Završio sam nižu muzičku, jer srednja škola za harmoniku nije postojala.
Kada je završio maturu, Toša Elezović, čuveni Titov harmonikaš, primio ga je u KUD "Branko Krsmanović", gde je slušao i učio od velikana Miodraga Todorovića Krnjevca i Radojke Živković.
– Moja karijera počela je davne 1957. kada sam maturirao u čuvenoj Drugoj muškoj gimnaziji, u kojoj sam školske dane delio sa velikim imenima, košarkašem Radivojem Koraćem Žućkom, Slobodanom Rikanovićem, koji je kasnije bio ministar finansija u Vladi Ante Markovića, zatim piscem Gordanom Mihićem, fudbalerom Dragoslavom Šekularcem… Upisao sam Građevinski fakultet, koji sam batalio i postao član AKUD-a "Branko Krsmanović", sa kojim sam obišao ceo svet. Odlazak na turneje je imao istu vrednost kao da ste dobili kartu za spejs šatl. Išli smo na kolektivni pasoš. Bio sam najmlađi u generaciji. Imao sam čast da sviram više od pet hiljada koncerata na četiri kontinenta. Sam solista na harmonici, to je bilo fantastično. Svirali smo na Olimpijskim igrama i promociji kolor televizora u Tokiju, 1963. godine, zatim u Indoneziji, kada smo bili gosti tadašnjeg predsednika Sukarna. Družili smo se sa Fidelom Kastrom, a obišao sam celu Ameriku. Dvadeset prelepih godina sam proveo u "Krsmancu".
(Opširnije u nedeljnom izdanju "Vesti" od 17.1.)
