Čuveni pijanista Nikola Rackov tokom višedecenijske karijere održao je više od dve hiljade koncerata. Sa svojim kvintetom snova, koji pored njega čine Merima Njegomir, Jadranka Jovanović, Ekstra Nena i Oliver Njego, stvarao je muziku svih žanrova.
Napisao je veliki broj stručnih knjiga, a posebno je ponosan na monografiju o Vlastimiru Pavloviću Carevcu “Od zlata gudalo”, koju je priredio zajedno sa Brankom Belobrkom. Autor je i priručnika “Putovanje kroz muziku”, koji i onima koji nisu muzički znalci dočarava ovu divnu umetnost. Sa suprugom Borislavom, psihologom, ima dva sina Ognjena i Andreju, koji su mu podarili unuke Luku i Teodoru. Sinovi su diplomirani pijanisti i stručnjaci za medije. Kad nije u prirodi ili sa unucima Nikola voli da provodi vreme za klavirom. Ekipu “Vesti” je u svom domu u Beogradu obradovao čarolijom na klaviru, ali i sjajnim pesmama.
Časove plaćao pilićima
– Rođen sam 1939. u Kovačici od majke Vlaste i oca Radoslava. Majka mi je iz pograničnog područja Istre, pa je u osnovnoj školi nastavu slušala na italijanskom. Ona i otac bili su učitelji i jedna od njihovih najpoznatijih učenica je i čuvena slikarka naivac Zuzana Halupova. Odmalena smo voleli muziku i moja starija sestra Mirjana i ja. Morali smo da je volimo, jer smo u kući imali stari pianino koji je moja majka donela kao jedini miraz iz Istre. Bio je to bečki klavir totalno raštimovan, apsolutno za muzej, ali to nam je bio jedini istrument u kući i ja sam sa velikim zadovoljstvom počeo da tapkam, ali ne zato što me je neko terao na to. Naime, naš učiteljski stan bio je preko puta evangelističke crkve u koju idu Slovaci. U crkvi su imali fenomenalne orgulje i svakog dana sam slušao zvuk orgulja. To me je toliko fasciniralo da se nisam odvajao od klavira.
Roditelji poznatog pijaniste bili su učitelji i veoma muzikalni ljudi.
– Majka je svirala čak pet instrumenata, a otac gitaru i violinu. Niko nije svirao harmoniku, a kad smo je 1945. kupili na buvljaku u Zagrebu, niko nije znao šta će s njom. Majka je uzela tu malu harmoniku, koja čak nije imala ni registar, desnom rukom je znala da udara u dirke. Sestra i otac su pokušali nešto. Iako nisam znao ništa, usmerio sam se na harmoniku i posle mnogo godina postao profesionalac u ansamblu Kolo. Zahvaljujući harmonici sa Kolom sam obišao ceo svet!
Privatne časove muzike mali Nikola je plaćao u naturi.
– Te davne 1946. godine, moja majka je bila uporna da učim klavir kod profesionalnog učitelja. Išao sam na časove kod gospođe Vajić u Ulici kneza Miloša. Plaćao sam ih pilićima i jajima. Putovao sam preko Dunava skelom i dok stignem u Beograd jaja bi se pretvorila u kajganu. Bilo je prirodno da odem na Muzičku akademiju, koju sam završio kao najbolji student sa prosekom – deset.
Kao briljantan student Nikola je odlučio da se usavršava u inostranstvu.
– Na magistarske studije sam otišao u Nemačku. Na Visokoj školi za muziku u Frankfurtu sam proveo dve godine. Bio sam na klasi kod čuvene profesorke Branke Musulin, koja je bila poreklom iz Zagreba. Bilo nas je sedam studenta, magistrirao sam kao najbolji i odmah dobio mesto na muzičkom konzervatorijumu. Ostao sam sve do 1968. kada sam morao da se vratim u zemlju zbog vojnog roka. Nije mi bilo lako da se vratim posle pet godina, ali šta je tu je. Ubrzo nakon odsluženja vojnog roka umrli su mi roditelji i sestra. Ostao sam sasvim sam. Znao sam – klavir moram svirati i pokazati negde šta znam i umem. Uključim se u Muzičku omladinu Srbije, Duško Trbojević pijanista i ja nosili smo pijanistički program omladine Srbije po celoj Jugoslaviji. Posle toga postajem asistent na Fakultetu muzičke umetnosti i idem sve do redovnog profesora.
I Bah i Bitlsi
Mnogi veliki umetnici tog doba svirali su pred Titom i Jovankom.
– Kao član Kola nisam izbijao iz Karađorđeva i Dobanovaca. Mnogo puta sam nastupao pred maršalom. Možemo danas da pričamo šta hoćemo, ali Tito je bio veliki državnik i voleo je umetnost. Bio je veoma muzikalan. Kad bi mi Zvonko Bogdan zapevao na uvo s jedne strane, ja bih zasvirao s druge. Mene je pratilo deset ljudi iz mog orkestra Kolo. Tito je znao repertoar Zvonka Bogdana, koga je obožavala i Jovanka Broz. Znalo se ne postoji proslava kod Brozovih bez Zvonka. I Slobodan Milošević je obožavao muziku. Kad su mu dolazile razne delegacije u posetu. Njegovi ljudi koji su organizovali te večere odmah me zovu: “Dolazi kineska delegacija od 20 ljudi, a za vreme večere obavezna je svirka.”
Dešavali su se, veli sagovornik “Vesti”, mali problemi tokom nastupa, a najbitnije je ostati sabran.
– Pevač ima problem da ga izda glas, a instrumentalista ima muku s tim da ga izneveri memorija. Dešavalo se da zbog dekoncentracije ili umora zbog putovanja, kratke pripreme za koncert u toku sviranja malo odu prsti. Međutim, ako je vešt i ako zna infrastrukturu muzike, pijanista će se izvući.
– Meni se mali problem jednom prilikom desio na koncertu u Zrenjaninu, ali niko nije primetio, ni moja supruga, ni dirigent, ali ja sam znao. To umetniku pomaže da shvati da mora biti apsolutno pripremljen pre nego što izađe na scenu. Svako od nas ima lagodnu nelagodnost pred izlazak na scenu. To su leptirići u stomaku koji doprinose stepenu odgovornosti koja vas čeka. Svoju karijeru sam gradio na ogromnim klavirskim delima, ne zato da bih postao redovni profesor, nego da bih se izdvojio iz većine pijanista koji su samo svirali Šopena! Kad sam rekao da ću svirati “Dijabeli varijacije”, rekli su mi da to niko nije svirao od 1945. godine. Svirao sam to 1977. kad mi se rodio prvi sin. Bio je to poen za moju karijeru kao vrata.
Nikolin omiljeni kompozitor je Bah, ali voli i Bitlse.
– Kad me pitaju koji mi je omiljeni kompozitor bez razmišljanja kažem Bah. Definitivno mislim da je on otac svih koji su došli posle njega.. Kod nas je Mokranjac otac klasične muzike, a Bah je otac svetske klasične muzike. Od Baha potiče sve. Svi su se naslanjali na njega i Betoven i Mocart. Što se tiče pop muzike tu su za mene Bitlsi neprikosnoveni. Veliki je i Frenk Sinatra, prisustvovao sam njegovom oproštajnom koncertu u Njujorku. Od naših to su Leo Martin, Dragan Stojnić i neverovatni Zdravko Čolić.
Od Japana do Perua
Sa muzikom Nikola je obišao ceo svet, od Japana do Perua.
– Imao sam bogatu karijeru – 2.500 koncerata na pet kontinenata. Japan, Australija, Južna Afrika, Čile, Karakas, Peru, Kolumbija, Amerika 22 puta, Kanada sedam puta, dva puta Kina, Evropa uzduž i popreko i to kao pijanista.
U jednom trenutku Nikola je oformio kvintet snova.
– Imam ja i kamerno bavljenje muzikom – u poslu kojim se bavim najteže je biti i ostati solista. Ali zašto u jednom trenutku ne biste sarađivali i sa drugim umetnicima. Tako je nastao kvintet snova – meni je 1991. godine prišla Jadranka Jovanović. Dve godine posle pridružila nam se Merima Njegomir. Posle toga su nam se pridružili i Ekstra Nena i Oliver Njego. Kvintetom snova nas je nazvao jedan niški novinar. U poslednje vreme češće smo nastupali kao trio snova – Ekstra Nena, Oliver i ja.
Srbija je zemlja velikana, smatra Nikola i izdvaja vrhunske umetnike.
– Jedan od njih je genije Novak Đoković. U muzičkoj umetnosti to je svakako Željko Lučić. Biserka Cvejić mu je dala vetar u jedra. On je zahvaljujući božanskom glasu postao prvak Metropoliten opere, a to je zaista vrh. Takvog nikad dosad nismo imali. Imamo to čudo od violiniste Nemanju Radulovića. U Evropi mu nema ravnog. Imao je devet godina kada sam ga upoznao, odmah sam shvatio o kakvom talentu je reč. Ekspresija koju nosi u sebi, to nisam video ni kod jednog violiniste, ni kod pijaniste.
Naš sagovornik podseća na vreme kad je knez Miloš Obrenović u Beču došao na sjajnu ideju.
– Četrdesetih godina devetnaestog veka knez Miloš bio je u izgnanstvu, u Beču. Tada je došao na ideju da okupi Srbe koji su tu živeli. Da bi tome dao veći značaj pozvao je Johana Štrausa Mlađeg, kralja valcera, na dogovor. Miloš mu je dao sveščicu sa srpskim varoškim pesmama uz zahtev da napiše muziku za orkestar, veliki Svetosavski bal koji je održan 1846. u kafani Kod zlatne kruške u Beču. Štraus je to dobro naplatio, ali je odlično uradio. Nazvao je ovu muziku “Srpski kadril”. I svirao je to delo sa svojim orkestrom. Bio je to ogroman uspeh Štrausovog ansambla. Knez Miloš je pokazao ono što niko ne bi očekivao od njega, a to je marketinški talenat – dao je da se delo umnoži u 4.000 primeraka i preko svojih čauša delio po čitavoj Evropi da ljudi vide šta je Štraus napisao na srpske teme. Vodio sam te balove u Beču punih dvadeset godina…
Čarobno Kolo
– Imao sam 12 godina, prolazio sam pored pančevačkog “Abraševića” i čuo muziku. Ušao sam unutra i to mi se veoma dopalo. U Kovačici se slušala slovačka muzika, tako da mi je ovo bilo nešto novo i lepo. Šest godina posle toga čuveni Dobra Putnik me je uveo u svet Kola. Upoznao sam divne ljude, postao profesionalni solista na harmonici kod čuvene Olge Skovran koja je udarila temelje profesionalnom folkloru.
Golman koji voli plivanje
– Igrao sam fudbal. I otac mi je bio fudbaler, a posle toga republički, pa savezni fudbalski sudija i na kraju sportske karijere savezni inspektor fudbalskih suđenja. Najviše sam voleo da budem golman, veoma sam voleo plivanje. Evo sada živimo u blizini Ade Ciganlije i to je divno. Volim vodu i plivanje.
Obavezno bez nota
– Kad je klasika u pitanju pijanista obavezno svira bez nota. Ovo je uvedeno 1840. godine kad je to prvi učinio Franc List. Njemu su zamerili da time ne poštuje dovoljno kompozitora, jer ne gleda u note. Ali, List je pokazao da pijanizam počinje od trenutka kad pijanista sve složi u sebe, spusti pult, skloni note i – ostane sam sa osamdeset osam dirki. To je posvećenost muzici.
Spektakl u Karnegi holu
– Najspektakularnije sviranje imao sam u Karnegi holu. Ta dvorana je vrh svih vrhova. Jadranka Jovanović je imala zakazan koncert. Tada je duvala Sendi oluja koja je oduvala pola Amerike. To nas je omelo i vratili smo se u Beograd. Kad smo se nakon šest meseci vratili napravili smo koncert za pamćenje. Naša američka turneja trajala je 37 dana! Jadranka je u programu imala dve numere gde je pratim na harmonici, bilo je sjajno.
