pixabay.com

Civilizacije starog sveta, u ratnim pohodima, koristile su sva taktička, tehnička i organizaciona dostignuća koja su im bila dostupna u tom momentu. U nekim delovima planete, u ratne svrhe su korišćena ne samo sredstva antropogene prirode – ona nastala dejstvom čoveka, već i resurse prirode, u smislu životinja koje svojom pojavom i silom mogu da nanesu veliku psihološku i materijalnu štetu protivniku. U tom smislu, najinteresantnija je priča o ratnim slonovima.

Slonovi, kao najveće kopnene životinje – teške ponekad i 7 tona, poseduju ogromnu snagu koja se u starom veku nije mogla imitirati ili prevazići bilo kojom ratnom spravom koju su ljudi mogli da stvore. Zbog toga se, na prostorima gde su živeli (delovi Afrike i Azije), slonovi postali validan izvor ratne energije koja, ukoliko bude pravilno artikulisana, može naneti ogromnu štetu neprijatelju. Tako su stvoreni misaoni uslovi za njihovo pripitomljavanje.

Prema nekim podacima, prvo evidentirano pripitomljavanje slonova, zabeleženo je u dolini Inda, negde oko 4.500 godine pre nove ere. Treba reći da je češće korišćen azijski od afričkog slona, zbog toga što je po gabaritima bio manji, a temperamentom, lakši za obuzdavanje. Pripitomljavanje ovih životinja treba shvatiti u uslovnom smislu, pošto je bila praksa da se oni hvataju u divljini umesto da se odgajaju kao domaće životinje, s obzirom na teškoće uzgoja u zatočeništvu i dugačak vremenski period potreban da slon dostigne dovoljnu zrelost da se uključi u bitku.

Njihovo treniranje je kombinovalo principe “štapa i šargarepe” – nasilne i nenasilne metode, namenjene obuzdavanju njihovog divljeg impulsa, odnosno, njegovo usmeravanje na neprijateljske snage.

Očiglednu korist od uključivanja ovih zveri u sastav armija, prepoznali su i veliki generali – Aleksandar Veliki, Hanibal i mnogi drugi. U taktičkom smislu, uloga ratnih slonova bila je probijanje ratnih linija i plašenje neprijatelja.

Slonovi su imali svoje jahače, koji su ih naoružavali onoliko koliko je to bilo potrebno ili koliko je bilo mogućnosti – pored zaštitnog plašta, stavljan je i oklop na ranjivim delovima životinje, radi zaštite od kopalja i strela. Kljove su ponekad bivale obložene čeličnim šiljcima, zbog povećanja štete koju slon može da nanese.

Prema nekim izvorima, radi povećanja agresivnosti, životinje su opijane vinom. Ipak, to je bila varljiva taktika, pošto slon može biti podjednako smrtonosan i za protivnika, ali i za sopstvenu vojsku, ukoliko se pogrešno usmeri.

Ratni slonovi su u formacijskom smislu, zauzimali frontalne pozicije, kako bi bili “udarna pesnica” vojske, sa ciljem unošenja pometnje i nereda u protivničkim linijama.

Možemo samo zamisliti strah sa kojim su se suočavali vojnici koji bi, na drugoj strani ratnog polja, uočili masivnu, razjarenu silu prirode kako se u trku približava.

Odbrana

Ratni slonovi su bili važan element velikih borbi u toku starog i srednjeg veka ali njihovo korišćenje je smanjeno tokom ranog novog veka usled širenja vatrenog oružja.

Međutim, i mnogo pre otkrića vatrenog oružja, vojni umovi su pronalazili načine kako da se suprostave protivniku koji se oslanjao na snagu ratnih slonova.

U tom smislu, formirane su posebne jedinice vojnika naoružanih kopljima sa vrhovima dizajniranih za probijanje debele kože životinja, kao i helebarde. Dalje, vojnici su bacali “čičak”, oružje napravljeno od četiri (ili više) oštrih klinova poređanih tako da jedan klin uvek gleda ka gore. Kada bi slon stao na “čičak”, nastupila bi nepodnošljiva bol.

Pored ovih, konvencionalnih metoda odbrane, neki su koristili i druge, kreativnije načine. Koristeći prirodu slonova, koji se mogu zastrašiti i uspaničiti zbog iznenadnih i jakih zvukova kao i neprijatnih mirisa, sprovođene su interesantne, iako monstruozne procedure.

One su uključivale, primera radi, paljenje živih svinja, kamila ili drugih “prigodnih” stvorova i njihovo gonjenje u pravcu nadirućih slonova. Krici zapaljenih životinja i miris izgorelog mesa je imao zastrašujući uticaj na slonove, koji bi se zbog toga dali u beg.

Slično, branioci gradova su umeli da vežu svinju i da je spuste niz bedeme tvrđave – životinja bi u užasu i bolu vrištala, plašeći i slonove na taj način.

Vreme ratnih slonova je davno prošlo. Ipak, priča o njima je podsećanje na neprevaziđenu sposobnost čoveka da koristi svaku priliku i svaki resurs radi ostvarenja svog cilja. Koliko god to, ponekad, bio krvav cilj.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here