To je slično onome što se događa u Ukrajini. Tadašnja opozicija uhvatila se EU kao povoda za demonstracije i svrgavanje Janukoviča, a kada su dobili igru nisu imali kud nego da nastave u pravcu koji su obećali, pa su čuvajući svoja dupeta uveli zemlju u rat i ekonomsku propast.
Za to vreme EU ponudila je pomoć za saniranje štete od poplava – 30 miliona evra i 970 miliona "povoljnih" krediti. Zanimljivo, ali tridesetak miliona dobićemo i od Rusije za tu namenu.
Takođe, za to vreme EU nam je uvalila sučku za gradnju Južnog toka, ne mareći što smo jeftino dali NIS Rusima, i što se tako odlaže dobit od tranzita kojim bi trebalo da im vraćamo dug za gradnju gasovoda. Naravno, to nije omelo zapadne kompanije da pre dva meseca potpišu ugovore o ulaganjima u rusku naftnu i gasnu industriju od i po nekoliko milijardi evra. Pa čak ni da Mobil Ekson otvoreno poruči Obami da mu se piška na sankcije, jer su uložili 30 milijardi dolara u istraživanje i eksploataciju energenata u ruskom delu Arktika. Dakle, Brisel je rešio da vodi politiku prema Rusiji preko grbače Srba, Bugara, Mađara i slične boranije.
Pa primite nas u EU da vodimo politiku zajedno, a ne da nas kinjite u beskraj kao što zavlačite Tursku u briselskoj čekaonici. Jedino što su Turci pametni, pa su predložili slobodnu trgovinsku zonu sa Evroazijom umesto da vode zajedničku politiku sa EU. Videli ljudi da Rusi traže alternativu poslovima u Ukrajini, pa uskočili.
A baš bih voleo da neko u Beogradu pročita šta je samo od poljoprivrednih proizvoda ovih dana zabranjeno da se iz Ukrajine uvozi u Rusiju, pa malko da uskočimo. A, ima bogami još toga, što bi moglo da bude od pomoći da uvalimo Rusima nekoliko metalskih i hidrauličarskih firmi, bivših giganata koji ne rade, možda čak u buketu sa Železarom.
Jer Rusi sada traže gde će da proizvode vagone, na primer, umesto da ih uvoze iz Kremenčuga, industrijskog grada u Ukrajini koji je ostao bez nabavki iz Rusije i radnih mesta zahvaljujući zajedničkoj evropskoj politici. A čak bi i srpska namenska mogla da se ogrebe, jer će Rusima trebati vreme da izgrade kapacitete koje više ne koriste u Ukrajini, a reč je o 245 preduzeća.
Jer ako se ližemo sa otvorenim neprijateljima, izgubićemo prijatelje. To su znali i svinjarski trgovci kada su 1807. odbili ponudu Porte koju je zemunski trgovac i prvi srpski diplomata Petar Ičko doneo iz Istanbula. Turci su ponudili mir i vazalni status, ali su vođe ustanka bili svesni da to podrazumeva obavezu zajedničke politike.
Dakle rata s ruskim trupama u Vlaškoj, koje su privlačile na sebe glavninu turskih snaga i zahvaljujući kojima je ustanak opstajao. A bili su svesni i da bi Srbija bila sledeća na redu.
Lojalnost se isplatila. Prvi ustanak je propao jer se Rusija pred Napoleonovom invazijom povukla s Balkana, ali se Bukureštanskim mirom Porta obavezala da Srbiji obezbedi autonomiju. Miloš je bio svestan toga 1815. i postigao autonomiju ustankom i pregovorima, jer je u isto vreme ruski poslanik u Istanbulu, koristeći krah Napoleona, insistirao na ispunjenju obaveza prema Srbiji.
Porta nije ispunila sve uslove što je dovelo do rata 1828. u kom nismo učestvovali na preporuku Rusije, ali je Srbija dobila punu autonomiju i proširenje teritorije za sedam nahija, odnosno za trećinu, bez ispaljenog metka. Čak je general Dibič zadržao vojsku pod Stambolom šest meseci duže, da bude siguran da Porta neće da švrlja.
Jer svinjarski trgovci gledali su unapred, a ne do sledećih izbora.
