Ivan Lakićević (28), fudbaler italijanske Ređine, godinama znan po nadimku Mogli, tokom juna, što u svom Beogradu, što na egzotičnom letovanju na Kubi, puni baterije za novu sezonu i – novo dokazivanje posle povrede koja ga je zadesila.
Pauzirao je nekoliko meseci i sada, potpuno oporavljen, spreman je da ponovo “grize” na terenu, onako kako je to oduvek činio. Prvo, kao mališan, u FK Novi Beograd, zatim 11 godina u mlađim kategorijama Crvene zvezde, pa u Donjem Sremu, Vojvodini, Đenovi gde, nažalost, nije dobio šansu, Veneciji i, naposletku, u aktuelnom klubu, članu Serije B.
S Ređinom ostvaren cilj
– Dve sezone sam proveo u Ređini, a ugovor mi ističe 30. juna – priča u redakciji “Vesti” Ivan Lakićević. – Poslednja dva meseca sam, međutim, bio van terena, zbog rupture mišića. To mi je prva ozbiljna povreda, pa sam bio razočaran što ne mogu da pomognem ekipi. Povredio sam se na treningu. U početku sam mislio da nije tako ozbiljno, ali, posle nekoliko minuta sam osetio jak bol.
Ostvarili ste cilj, izboren je opstanak?
– Hteli smo, ako se otvori mogućnost, i u plej-of, da se borimo za Seriju A, ali, rezultati nisu bili tako dobri u periodu kad se lomilo da li ćemo gore ili ne.
Trener Roberto Stalone je odličan, drago mi je što smo sarađivali. Voleo bih da i on ostane u klubu, i da nastavimo dalje. To, međutim, zavisi od čelnika Ređine. Čekam vesti iz Italije, da vidimo da li ostajem tamo. Trenutno odmaram aktivno, jačam nogu, da bih bio spreman za sledeću sezonu, u bilo kom klubu.
Italija je, punog srca priča Ivan, predivna zemlja.
– Snašao sam se, već četiri godine sam tamo. Naučio sam jezik, lepo se živi na “čizmi”. Najlepše je, naravno, kod nas, ali… Đenova, Venecija, pa Ređo Kalabrija… Zanimljivo, na tri kraja Italije, i na tri mora. Divni gradovi i klubovi. Nisam nigde imao loše iskustvo!
Zvezda – večni žal
To što mu Crvena zvezda nije dala šansu u prvom timu, priznaje, nikad nije u potpunosti preboleo.
– Mislim da sam priliku zaslužio, zbog rada i truda. Imao sam u omladinskoj školi 12 trenera, igrao kod svakog. Kad smo osvojili Omladinsku ligu, osvojili smo 13 bodova više od Partizana. Hteli su da odem na pozajmicu u tad srpskoligaški Sopot. Respektujem svakog, ali sam smatrao da zaslužujem prvi tim. Nudili su mi stipendijski, a očekivao sam profesionalni ugovor. Uzeo sam ispisnicu, razočaran. Mnogi i danas pričaju da je trebalo da dobijem šansu, ali nikog ne krivim.
Afirmacija je usledila u Donjem Sremu.
– Tamo sam bio četiri sezone. U Drugoj ligi sam sa 17 godina odigrao sve 32 utakmice. Uspeli smo da uđemo u Superligu, sa mojim prvim trenerom tamo, nažalost pokojnim Bogićem Bogićevićem. Verovao je u mene, bio je divan čovek i veliki stručnjak. Posle njega, tu su bili Ljuba Ristovski, Zoran Govedarica, Vlado Čapljić, Nenad Vanić i Zlatomir Zagorčić. Sa svima sam imao lepu saradnju.
“Stotka” sa Vojvodinom
Poziv Vojvodine ga je učinio neizmerno srećnim.
– Veliki klub, uvek su bili među tri najbolja u Srbiji. Tamo sam odigrao 100 utakmica, proveo tri predivne godine. Napravili smo velike uspehe. Pre svega, onaj istorijski, kada smo izbacili Sampdoriju u kvalifikacijama za Ligu Evrope. Usledila je, međutim, eliminacija od Viktorije Plzenj. Tri godine smo pokušavali da uđemo u Ligu Evrope. Nažalost, nismo uspeli. Navijači su me i u Pećincima i u Novom Sadu prihvatili i drago mi je zbog toga. I dan-danas dobijam njihove poruke!
Lakićević ima jasno zacrtane planove po završetku igračke karijere:
– Neću ostati u fudbalu, baviću se drugim stvarima. Trenerski posao me nikad nije privlačio. Kad se oprostim od aktivnog igranja, završiću misiju u sportu.
Uživa Mogli kada zapeva, pa ga, možda, put odvede na tu stranu:
– Obožavam da gledam pevačke talenat šou-programe. Nisam nikad konkurisao za neko takvo takmičenje, bilo bi mi drago da se oprobam i u tim vodama. Možda se prijavim u neku školu glume, nema veze što sam mator (smeh). Uvek me je zanimalo kako to glumci, od nekog parčeta papira, naprave ulogu, i kako neki bend može da svira tolike godine. Divim se onima koji su istrajni u tome što rade.
Lakićević je uzdahnuo, i iz dubine duše progovorio:
– Svi kod sportista gledaju slavu, novac, uspeh, a ne vide veliku žrtvu, odricanja… Nedostaje mi porodica, prijatelji i, generalno, Beograd. Svestan sam, naravno, da sam sam izabrao ovu profesiju, niko me nije naterao. Predivno je što fudbal daje mogućnost da se pomogne porodici i obezbedi egzistencija. Treba staviti sve na klackalicu i videti šta je najbitnije u životu.
Tragedija u Đenovi, korona u Veneciji
Uz divne utiske, Lakićevića, ipak, nisu zaobišle teške situacije u Italiji:
– Prvo su u Đenovi, kad je pao most, poginule 42 osobe. To je bilo baš strašno. Mi fudbaleri, koji smo živeli u tom delu Đenove, stalno smo prelazili preko tog mosta. Sreća u nesreći – niko od naših fudbalera, niti ljudi iz kluba, nije tog dana tamo išao, imali smo slobodno.
Ivan nije dobio šansu da zaigra ni minut u takmičarskim mečevima za Đenovu, pa je usledila pozajmica Veneciji. Krenulo je dobro, a onda – pandemija korone, sa žarištem upravo na Apeninima:
– Sve se desilo odjednom. Prvo, nismo verovali da je sve toliko ozbiljno. Uspeo sam da izguram četiri meseca u izolaciji. Živeo sam u zgradi gde su kancelarije, poslovni prostori, i samo moj stan. Bio sam usamljen, a neki kažu da je to bilo dobro, pošto nisam imao mnogo kontakata sa ljudima. S druge strane, bilo je loše – i zbog psihe, i ako ti treba neka pomoć… Uspeo sam sve da izdržim. Generalno, živeti sam u inostranstvu nije lako.
Sve najbolje o Pandevu, Krišitu…
U Đenovi, nažalost, Ivan nije dobio šansu ni minut u takmičarskim mečevima:
– Imao sam sreću da treniram sa velikim fudbalerima, kao što su Pandev, Krišito, naš reprezentativac Darko Lazović, Radovanović, Elvir Zukanović, član reprezentacije BiH, pa Pjontek, koji je sad u Fjorentini… Svi odreda sjajni momci.
Zvezdaš ne ide u Partizan
Leta 2019. Lakićević je već u medijima bio predstavljen kao igrač Partizana. Dugogodišnji Zvezdin đak, ipak, nije obukao crno-beli dres.
– Njihovo interesovanje je postojalo, međutim, ostalo je sve na tome – kratko je na tu temu progovorio desni bek. – Postojala je i priča o povratku u Zvezdu, dok sam igrao i za Donji Srem i za Vojvodinu, ali se ništa nije desilo.
Reprezentacija najveća želja
Kad je Ivan postao član Đenove, reprezentacija Srbije je vapila za desnim bekom. Stiče se utisak da bi dobio poziv da je samo bio standardan u klubu:
– Povukao se Bane Ivanović, bila je priča da se traži mlad igrač. Ja sam tada imao 24-25 godina. Pravo vreme da se dobije poziv u nacionalni tim, ali… Sada, iz drugoligaškog kluba, teško može da se uđe u ovakvu našu reprezentaciju. I dalje mi je želja da obučem dres s državnim grbom, to bi mi bio najveći uspeh. Verujem da ću, kad-tad, dobiti poziv. Igrao sam za mlađe kategorije Srbije, ali ne i za seniorsku selekciju.
Ništa bez porodice
Kad god priča o svojoj karijeri, Lakićević ne propušta priliku da istakne:
– To što sam ostvario nije samo moj uspeh, već i moje porodice. Roditelji i sestra su uvek uz mene. Pružaju mi nesebičnu ljubav i podršku od prvog dana, kad sam krenuo da treniram. To nikad neću da zaboravim. I, prijatelji su uz mene, srećan sam čovek.
Kultura i muzika nasušna potreba
Godinama unazad, Ivan je poznat i kao veliki ljubitelj, pre svega, pop-rok muzike, ali i pozorišta, filma, književnosti… Italija jeste zemlja umetnosti, međutim…
– U periodu korone sve je bilo zatvoreno. Uspeo sam u Đenovi, u početku, da obiđem muzeje, kuću gde je rođen Kristifor Kolumbo… U Veneciji – čuvena katedrala Santa Marija dela Salute i još toliko toga divnog. Bio sam i u pozorištu, a na koncertima, u Italiji, još ne. Sad sam skroz na jugu države, tu ih i nije bilo. Šteta, jer ih inače stalno posećujem, kao i predstave, kad god imam vremena. Žao mi je što nikad nisam otišao na koncert Majkla Džeksona, ali sam gledao Rolingstonse, Gans en rouzis, AC/DC, Toto, Polis, Dipeš mod, Vajtsnejk, Brajana Adamsa, Bon Džovi, Zi-Zi Top, Eltona Džona, Šade, Cukera, Erosa Ramacotija, Pavarotija, Bočelija… Sad u sredu idem sa društvom u Budimpeštu, na Red hot čili pepers.
Odveo ceo klub u pozorište
Pamti se kad je Lakićević odveo kompletan FK Vojvodina, odnosno, 40 ljudi, na predstavu “Tartif” u beogradskom JDP:
– To se i dan danas prepričava u pozorištu, glumci su bili oduševljeni. Reportažu o tome su pravili RTS, TV Arena, Al Džazira… Vodio sam saigrače i u Atelje 212, i u SNP u Novom Sadu… Imao sam čast i privilegiju da upoznam mnoge velikane među glumcima, pevačima… Ne bih hteo nikog da izdvajam, da ne ispadne da sam nekog zaboravio.
Devojkama nađe posebnu lepotu
Mnogi kažu za njega, a i sam Ivan za sebe, da je drugačiji od većine.
– Nisam nikad voleo, po svaku cenu, ono što svi vole, pa je tako i sa ženama – “otvara” se Lakićević. – Svidi mi se nešto drugačije, što se samo meni dopada. Nikad nisam hrlio za nekom devojkom u koju su se svi zaljubili.
Uživanje na Kubi
Dok traje sezona, Lakićević je surovi profesionalac, međutim, kad se kopačke odlože u ekonomat, voli da počasti sebe i svoje bližnje putovanjem. Neretko – egzotičnim. Vodio je nedavno prijatelje na Maldive, a sada je, kao destinaciju, odabrao Kubu.
Koristi Ivan priliku da ovekoveči svaki zanimljiv detalj s nesvakidašnjeg letovanja. Između ostalog, fotografisao se u Havani ispred prepoznatljivog murala sa likom čuvenog revolucionara Če Gevare, pa u baru pored statue književnog velikana Ernesta Hemingveja.
