Iako je studirao arhitekturu, Miladin Mića Adamović je još kao student počeo da se bavi novinarstvom. U početku je to bila želja da zaradi džeparac, ali je ubrzo to postala i strast i profesija.
Uvek sam vesti plasirao prema značaju, kaže Mića, koji je kao urednik u “Večernjim novostima” iznedrio brojne generacije vrsnih novinara. Njegove knjige “Brozovi strahovi”, “Galeb mira i razdora”, “Brozovi besmrtnici” veoma su čitane kako u otadžbini, tako i u dijaspori. Tu su i veoma traženi naslovi “Brioni – raj i pakao”, “Čuvari bola I i II”, “Svedok iz senke”, a upravo završava knjigu “Kovidija”.
Mića je i slikar, a tajne slikarskog zanata učio je u ateljeu Miodraga Đilasa, akademskog slikara. Dva motiva – kukuruz i žena najčešće se sreću u njegovim slikama. Slike daruje, najčešće u plemenite svrhe. Na većini aukcija njegovi radovi dostigli su najveću cenu.
U Petrovcu na Mlavi, gde je rođen 2. maja 1941. godine, ima umetničku galeriju “A”. Oženjen je Ljubinkom sa kojom ima dve kćerke, Biljanu i Jelenu, koje su mu podarile dve unuke.
O dedi Jeremiji
– Porodica mog pradede Marka doselila se iz Hercegovine i nastanila u podnožju Homoljskih planina. Pradeda je imao trojicu sinova Cvetka, Mihaila i Jeremiju i tako sam ja imao trojicu dedova, ali mi je deda Jeremija bio najbliži. On je bio čuveni trgovac, a njegov veliki monogram stoji i dan-danas iznad dućana, koji mu je nakon Drugog svetskog rata oduzet. Deda je tako pao s konja na magarca, morao je da ore i da zemlju obrađuje. Čak su mu dolazili računi da plaća porez na zemlju koju su mu oduzeli. Godinama su trgovci koji su radili u tom dućanu premazivali i krečili monogram, ali on je uvek misteriozno izbijao na svetlo dana.
Prve nestašluke pravio je u rodnom Petrovcu, ali bio je odgovorno dete.
– Odrastao sam sa sestrom Dragicom i bratom Dušanom, dok je najmlađi brat Vlada umro u detinjstvu. Rano sam ostao bez oca, a majka je otišla u Beograd gde se zaposlila. Tako su baba i deda preuzeli brigu o nama. U svemu sam slušao babu Caru, koja je bila veliki autoritet. Kad ona odredi do koliko mogu ostati napolju sa drugovima znalo se da njenu reč moram da poštujem. Slušao sam je i kad sam se oženio, toliku je mudrost ona imala.
Osnovnu školu i gimnaziju sam učio u Petrovcu na Mlavi, ali sam se nakratko prebacio u gimnaziju u Beograd. Ipak, maturirao sam u rodnom gradu. Nakon završetka gimnazije upisao sam arhitekturu u prestonici. Moj ujak Vlastimir Nikolić bio je profesor na Građevinskom fakultetu, a ja sam se opredelio za arhitekturu.
Osmišljavao karikature
Već kao student Mića je počeo da zarađuje, a to mu je ulilo preko potrebno samopouzdanje.
– Živeo sam sa majkom koja je teško radila i shvatio sam da je vreme da i ja počnem da privređujem. Tako sam se obreo u “Ježu”. Radio sam ideje za karikature – dakle, ja sam imao ideju, a neko drugi je crtao po mojoj zamisli. Ispod karikature bi pisalo “po ideji Miće Adamovića”. Miloš Krnjetin je najčešće crtao po mojim zamislima. Nisam bio u to vreme siguran da ja svoju ideju mogu pretočiti u crtež. Sećam se, za to moje “tezgarenje” u “Ježu” znao sam mesečno da dobijem i 1.000 tadašnjih dinara, dok je majka za ceo mesec napornog rada u “Galenici” zarađivala oko 2.500 dinara. Morao sam da privređujem jer sam u to vreme mnogo pušio, a duvan nije bio jeftin.
Da će novinarstvo biti njegov životni put shvatio je još u vojsci.
– Ubrzo počinjem da radim u “Politici ekspres”, i tu sam stekao lepo novinarsko iskustvo. Potom odlazim u vojsku u Zagreb, u inženjerijsku jedinicu. Tu u sedištu Pete armijske oblasti štampao se list “Za domovinu”. Radio sam zajedno sa Draganom Miloševićem, a bio je tu i Milan Radić iz sarajevskog “Oslobođenja”. I tu sam pekao zanat, a posle nam se u našoj maloj redakciji pridružio i Bora Ilić iz Radio Beograda. Kasnije kada smo mi odlazili kućama došla je nova garnitura vojnika, koji su radili kao novinari – Milan Vlajčić, potom Pavle Ranković, pesnik. Posle nas redakciju vojnog lista su duplirali. U redakciji je bio i Milan Milićević Lango. On je pre vojske radio za “Filmske novosti”, a u Zagrebu je upoznao svoju buduću ženu Dunju, koja je bila poznata televizijska voditeljka.
Neumorni reporter
Ubrzo mu se ukazala prilika da radi kao novinar u prestonici, a najtiražnije novine su ga zvale u svoje jato.
– Sa Ljubinkom sam se verio posle vojske i u braku smo više od 50 godina. Dok sam bio u vojsci svakodnevno smo se dopisivali. Slao sam joj pisma svaki dan, ali i ona meni. U vojsci sam je i naslikao. Po povratku iz vojske venčali smo se i i živeli smo kod babe u Petrovcu. Obe ćerke su mi rođene tamo, i Biljana i Jelena. Kad sam se vratio iz vojske, slao sam tekstove sa “Politiku ekspres”, bio sam njihov dopisnik iz Petrovca. Bio sam klasičan reporter, nisam hteo nikakav sektor. Sećam se dođe Zoran Boškov, urednik dopisništva “Politike ekspres”, kod mene i kaže: “Šta ćeš ti ovde, dolazi za Beograd!” I tako ja dođem u prestonicu, a Ljubinka sa decom ostane kod babe. Samo što sam krenuo da radim, pozove me Jovan Jauković, urednik u “Večernjim novostima”, i tako se od 1970. godine nađem u tim novinama. Kao novinar sam bio ono što se kaže pravo “cunjalo”, imao sam mnogo veza u tužilaštvu, policiji, raznim inspekcijama. Bio sam vrsta reportera koji je uvek tražio događaje, imao sam njuh za priče koje su zanimale ljude. Četiri godine sam bio odvojen od žene i dece. Oni su bili u Petrovcu, ja u prestonici. Konačno sam smo se svi sastali i počeli zajedno da živimo kao prava porodica. Namučili smo se mnogo, ali smo bili srećni što smo konačno zajedno.
Iskrenost je jedna od najvažnijih osobina ljudi, a posebno novinara.
– Kako u životu, tako i u profesiji uvek sam bio otvoren, i dan-danas smatram da samo tako čovek može zavrediti poštovanje drugih ljudi. Kad sam počeo da radim u Beogradu bilo mi je dosta teško jer sam došao iz jedne patrijarhalne porodice, a u prestonici je bilo mnogo mangupčića, svuda, pa i na poslu. Imao sam sreću da radim sa takvim čovekom kao što je Mihailo Rašić, bio je neverovatan novinar i urednik i bili smo dobri prijatelji. On je dolazio kod mene na slavu, a i ja sam kod njega. Raša, kako smo ga zvali, bio je jedan od utemeljivača “Vesti” i kum ovog lista. Iako je mom dedi oduzeta imovina, ja sam bio u Savezu komunista. I mada sam u gimnaziji izbegao “stranačku knjižicu”, kad sam počeo da radim postao sam član partije.
Žal za prošlošću
Našeg sagovornika često pitaju kako je došao na ideju da piše istorijske knjige o Titu.
– Sećam se, u Petrovcu je živeo Jovo Vasiljević, koji je za vreme rata bio u Majevičkoj brigadi i on mi je pričao da je bilo mnogo pokušaja atentata na Josipa Broza i da je on učestvovao u njegovoj zaštiti. Tada mi je sinula ideja da je to dobra tema za istraživanje i pisanje. Kasnije sam kao novinar upoznao Milana Žeželja, komandanta Titove garde i maršalovog ađutanta. General je imao veliko poverenje u mene i često mi je pričao o tome kako je štitio maršala. Broz je bio pretnja i kapitalizmu i Staljinu, pa je logično da je bio meta raznih službi i pokušaja atentata. Nikad ga nisam upoznao, mada sam to želeo. Ali, putem dokumenata i sagovornika čini mi se da sam ga poznavao odlično, mnogo bolje nego oni koji su pili kafu sa njim. Elem, neko popije kafu sa njim i počne da se hvali, pa napiše knjigu, a ja sam sakupljao dokument po dokument.
Mićina iskrenost i profesionalnost bili su presudni u odluci Titovog ađutanta da mu ostavi u nasleđe vredne spise.
– Posle Žeželjeve smrti njegova ćerka mi je donela hrpu dokumenata i kazala da mi je to general zaveštao. Odmah sam se konsultovao sa Rašićem i on mi je dao odličan savet rekavši da tražim napismeno da mi je Žeželjeva ćerka to dala na izričit zahtev svog oca. Kad sam počeo da čitam dokumente video sam da neke podatke koje sam čuo od generala ne mogu da pronađem jer ih je on u međuvremenu spalio. Oduvek sam bio objektivan čovek, jer bez obzira na to što su dedino imanje i radnja konfiskovani, mogu reći da svi mi sada žalimo za Brozom. U toj državi osećali smo se bezbedno, čovek je mogao da spava u parku i da ga niko ne dira, niti da se plaši. Bila je to sigurna država.
Zlokobni zvuk rata
– Bolno mi je sećanje na početak rata u Hrvatskoj i Bosni, sa redakcijskog prozora u centru prestonice danima se čulo brujanje motora vojnih helikoptera koji su dolazili sa ratišta i prevozili ranjenike na Vojnomedicinsku akademiju. Taj zlokobni zvuk svakog popodneva u gotovo isto vreme mi se zauvek uvukao u mozak.
Hvala “Vestima”
– Prvu knjigu “Brozovi strahovi” napisao sam 20 godina nakon maršalove smrti. Predgovor za knjigu napisao mi je moj dragi prijatelj Mihailo Rašić, a posebno sam srećan što su “Vesti” prepoznale značaj istorijskog romana. Zahvaljujući Knjižari “Vesti” naša dijaspora širom sveta dobila je uvid u jedan važan deo naše istorije.
Humorom protiv korone
– Zajedno sa suprugom Ljubinkom borim se protiv korone. Ako me pitate kako, odgovor je jednostavan. Borimo se čistim rukama tj. stalno ih peremo. Psihičku ravnotežu održavamo duhovitošću, razmenjujemo šaljive poruke sa našim prijateljima i mnogo tih šaljivih poruka je pretočeno u moju najnoviju knjigu “Kovidija”.
