Rat u Pojasu Gaze se ne smiruje, a sve su češća upozorenja analitičara da bi ovaj konflikt mogao da se proširi na širi region.
U ekskluzivnom razgovoru za “Vesti” Aleksandar Nikolić, počasni konzul Republike Srbije u Izraelu, komentariše aktuelnu situaciju, ali i odjeke nedavnog razgovora dvojice predsednika, Aleksandra Vučića i Jićaka Hercoga, kao i napore koje naša ambasada u Tel Avivu čini kako bi se spasao Alon Ohela, 22-godišnji nadareni pijanista poreklom iz Novog Sada koji je gotovo 100 dana u zatočeništvu među 136 preostalih kidnapovanih talaca.
Nažalost, sukob u Pojasu Gaze se ne smiruje. Američki državni sekretar Blinken je pre samo nekoliko dana naveo da se plaši proširenja sukoba na širi region Bliskog istoka?
– Zašlo se u četvrti mesec rata, a državni sekretar Entoni Blinken je peti put posetio Izrael. Prema očekivanjima koje je izrazio renomirani analitičar portala Vajnet, Itamar Ajhner, naglašena je potreba: zvaničnog saopštenja izraelske strane o prelasku u treću fazu rata, završnog zahvata, slabijeg intenziteta, fokusiranog na pojedinačne objekte otpora u severnom sektoru Pojasa Gaze, zatim o iznalaženju rešenja za upravljanje Gazom po svršetku rata, konačno prevencije eskalacije sukoba sa Hezbolahom na severu zemlje. U izraelskoj javnosti poseban akcenat je dat Blinkenovim rečima o radikalnim faktorima u regionu koji otvoreno pozivaju na uništenje Izraela i masovno ubijanje Jevreja. Ovdašnji mediji su sa velikom pažnjom prenosili posvećenost državnog sekretara SAD oslobađanju preostalih izraelskih talaca i od njega iznetom stavu da je tokom sastanaka koje je imao sa liderima u regionu zajednički izražena briga od opasnosti proširenja sukoba.
Opasnost od napada Hezbolaha
Kako ocenjujete trenutnu bezbednosnu situaciju?
– Broj raketiranja iz Pojasa Gaze je smanjen na jednocifrenu dnevnu brojku. Ona se nastavljaju, gotovo isključivo kraćeg dometa, na šta svakako utiče fragmentacija kako severnog sektora Džabalija i Bet Lahija, tako i dubljeg prodora pešadijskih i inženjerijskih snaga u centralni sektor Magazi, El Buredž i Nuserat, kao i južni sektor Han Junis. Područja oko Pojasa Gaze su danas neuporedivo bezbednija. Podrazumeva se, stanovništvo je još u evakuaciji, ali su njihove posete poharanim kibucima duž zelene linije razdvajanja sve češće i organizovanije. Međutim, prema ovdašnjim vojnim analitičarima, Oru Heleru sa 13. i Niru Dvoriju sa 12. kanala izraelske TV, postoji latentna opasnost eskalacije sukoba sa Hezbolahom u okolini razgraničenja sa Libanom. Zebnja je da bi iz tog pravca mogao da se ponovi 7. oktobar, kada je na praznik Simhat Tora došlo do upada grupa Hamasa i bestijalno-patoloških akata u kibucima i manjim gradovima u blizini Pojasa Gaze. Činjenično, poslednji dani jesu obeleženi pojačanom razmenom vatre, i to u dubini obe zemlje.
Kako izraelski stručnjaci procenjuju razvoj događaja?
– O procenama ovdašnjeg establišmenta i instituta koji se bave bezbednosnim i strateškim problematikama procena je da nijednoj strani nije stalo, kako Hezbulahu, tako ni Izraelu da dođe do šire eskalacije sukoba. Problem je, i o tome je direktno referisao jedan od vodećih analitičara Ehud Jari, da bi stanje u kome bi borbena dejstva na severu bila okončana time da dve strane ostanu neposredno suprotstavljene jedna drugoj razmakom od svega nekoliko metara duž linija razgraničenja, svakako predstavljalo još tegobniju pretnju za naredni period. Svaka od strana poziva se na one segmente usvojenih rezolucija UN, posebno 1701 iz 2006, koje smatra sebi korisnim. Drugim rečima, ovde zaista sve oči jesu uprte ka severu i neophodnosti da Hezbolah bude udaljen severno od reke Litani. Eskalacija i prerastanje u ratni sukob bi zaista mogao da dovede do regionalizacije sukoba, prema rečima ovdašnjih analitičara, i svakako da se oko toga vodi živa preventivna diplomatska aktivnost.
Borba za opstanak
Koliko je srpskih državljana trenutno u Izraelu i koliko su bezbedni? Među njima su i doktoranti, specijalizanti, sportisti…? Pretpostavljamo da ste u stalnoj komunikaciji sa njima. Šta vam kažu?
– Ostali su gotovo svi naši državljani koji su rezidenti Izraela, porodice jevrejskog porekla koje ne žele da napuste Izrael u njegovom najtežem času u svojoj 75 godina dugoj modernoj istoriji. Otvorene rane se osećaju na svakom koraku, počev od mučki likvidiranog Mora Koena, unuka našeg poznatog muzikologa Duška Mihaleka, a zebnja mnogih permanentna, imajući u vidu da su im deca mobilisana – dvojni državljani. Ovome treba dodati da među 190.000 interno raseljenih ima i naših državljana, među njima iz kibuca Magen u neposrednoj blizini zelene linije razdvajanja od Pojasa Gaze, kao na primer naš popularni kibucnik Goran Mekić. Atmosfera među našim ljudima, njih oko 2.500 je teška, ali je svi doživljavaju kao nametnutu borbu za opstanak. Gorak osećaj sudbine ljudi koji su prethodnih decenija demonstrirali u Jerusalimu i u Tel Avivu protiv NATO agresije na SR Jugoslaviju i protiv jednostranog proglašenja tzv. Kosova.
I dalje je najteža sudbina otetog mladića Alona Ohela?
– Najbolnije i najpreče pitanje svih pitanja! Među 136 preostalih kidnapovanih talaca, 96. dan zatočeništva, pri čemu Međunarodnom crvenom krstu nije dozvoljen pristup kako bi se utvrdilo njihovo stanje, znak života. Naša ambasada u Tel Avivu, na čelu sa ambasadorom Miroljubom Petrovićem, u stalnom je kontaktu sa divnom porodicom Ohel, čineći sve, stvarajući nove kontakte koji će biti od koristi nastupom novonastalih okolnosti, za koje se molimo da iznedre što pre. Susret sa ovom divnom porodicom 22 -godišnjeg Alona, nadarenog pijaniste poreklom iz Novog Sada, sa majkom Idit, ocem Kobijem, dedom Ahijem i tetkom Nogom, jedinstven su znak unutrašnje snage koja odašilje plemenitu energiju, živeći mesece pakla.
Velika pažnja posvećena razgovoru Vučića i Hercoga
Nedavno su razgovarali predsednici Izraela i Srbije. Kakve su reakcije u Izraelu?
– Relevantni faktori ovdašnje akademske, privredne i diplomatske zajednice su vidno pozitivno reagovali na ovaj razgovor. Naš predsednik se u Izraelu doživljava kao dokazano pouzdan državnik koji neguje konstruktivne odnose sa međunarodnim jevrejskim organizacijama, a rafinirane sa jevrejskom zajednicom u Srbiji. Čestitka predsednika Jićaka Hercoga predsedniku Aleksandru Vučiću na izbornoj pobedi izrazila je i očekivanje da će u narednom periodu doći do još sadržajnijih vidova saradnje, među kojima bih ja svakako naglasio umrežavanje inovativnih eko-sistema dve zemlje, imajući u vidu izraelsko globalno liderstvo kao startap nacije, sa mogućnostima još šire saradnje u sadržajima Kampusa BIO-4, te svakako nastavak rasta našeg izvoza u tu blisko-istočnu zemlju, a posebno investicionih ciklusa, što više u obnovljive izvore energije, poput vetro-parkova Kovačica i Pupin, odnosno u energetsku tranziciju uopšte. U Izraelu se posebno cene Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika, kao primer celom evropskom kontinentu, tim pre što dolazi od države naroda koji je bio među najtežim žrtvama nacističke Nemačke, posebno dela njenih saveznika, te Zakon o memorijalnom centru Staro sajmište. Imajući u vidu stravičan rat koji je zadesio Izrael, ovaj razgovor se ovde doživljava i kao izraz podrške naporima za što skorijim iznalaženjem mogućnosti za prekid vatre i gubitka života na obe strane, što svakako Srbiju svrstava među faktore stabilnosti i principijelnih stanovišta u međunarodnoj politici.
Na koji način mediji komentarišu činjenicu da izraelski košarkaški klubovi igraju u Beogradu kao domaćini?
– U vremenima skandaloznih odgovora, sada već bivših predsednica Univerziteta Harvard, Kaludin Gej (Claudine Gadž) i Univerziteta Pen Elizabet Megil (Elizabeth Magill), u kojim nisu bile spremne da se odrede prema pozivima na genocid nad Jevrejima tokom saslušanja u Kongresu, što moram da priznam nisam verovao da ću doživeti za života, kao i indikativne potrebe Stivena Fraja (Stephen Frdž) da se deklariše kao Jevrejin, u Izraelu visoko cene atmosferu u Srbiji koja je omogućila da tri vrhunska ovdašnja košarkaška kluba, “ponos Izraela”, kako se popularno naziva Makabi iz Tel Aviva, zatim njegov večiti gradski rival – Hapoel, konačno i jerusalimski Hapoel, svoje utakmice kao domaćini na međunarodnim takmičenjima igraju upravo u našem Beogradu. Šabak ne bi tek tako dao dozvolu da se utakmice održavaju u našoj prestonici da se nije uverio da su kapaciteti zadovoljavajući u punoj meri i da smo kadri da osiguramo bezbednost tako izazovnim utakmicama. S druge strane, sveukupna atmosfera je povoljna i zaista ne pamtim tako veliki broj natpisa u lokalnim medijima, kako na hebrejskom, tako i na engleskom, koji su izuzetno afirmativno pisali o stanju duha u Srbiji koji ima razumevanja za one nedaće u kojima se Izrael obreo, a u ovom slučaju se manifestuju u sportu.
Šta biste posebno izdvojili kada je reč o izveštavanju izraelske štampe?
– Izdvojio bih opširan natpis u jednim od najtiražnijih dnevnih novina na hebrejskom – “Jisrael hajom”, gde je opisana inicijativa Aleksandra Džikića, tada trenera Hapoela iz Jerusalima, neposredno po izbijanju rata, a koju su podržali predsednika JSD i KK Partizan, Ostoja Mijailović i ambasador Izraela u Beogradu Jahel Vilan. Vremenom, kako zanimanje za takmičarske rezultate, tako i za atmosferu, doveli su do izuzetno promotivnih natpisa o dobrom osećaju u našoj prestonici. Delu igrača, internacionalaca su i unajmljeni stanovi u Beogradu. U teškoj atmosferi u kojoj živi već četiri mesec ratom zahvaćeni Izrael, od velikog je značaja to što je omogućeno prisustvo ograničenog broja navijača. Tu se pre svega misli na decu, ali rekao bih iznad svega pažnju je privuklo navijanje 18-godišnjeg Ofira Engela (Ofir Engel), jednog od razmenjenih talaca čije je svedočanstvo zapaženo kritičko i živo, svakako posebno bolno za ovdašnje društvo.
Uspeh srpske diplomatije
Srbija je preko naše ambasade i MSP uspela da u rekordnom roku evakuiše sve svoje građane. To je bio ogroman uspeh, posebno što je većina avio-kompanija u tim prvim danima obustavila saobraćaj ka Izraelu. Kako ste uspeli da sve iskoordinirate?
– Sa ove vremenske distance osećam satisfakciju efikasnom i pravovremenom reakcijom naše vlade, rukovođene od Ministarstva spoljnih poslova, a podržane od predsednika Republike, kada smo u tri evakuaciona, zatim letovima našeg nacionalnog avio-prevoznika, Er Srbije, koji je nastavio da saobraća još dve sedmice, te alternativnim rešenjima uključujući drumske međunarodne granične prelaze sa Egiptom i Jordanom, evakuisali sve naše državljane koji su izrazili želju, ali i strah i brigu. Zatečeni izbijanjem rata, tog crnog 7. oktobra, u Svetoj zemlji su se zatekle tri grupe naših hodočasnika, među njima i dvojica episkopa, Njihova preosveštenstva vladika Arsenije niški i vladika Ilarion timočki.
Ko je u tom trenutku sve bio od srpskih državljana koji ne žive u Izraelu?
– Na nerezidentnoj osnovi u Izraelu su boravili doktoranti i post-doktoranti na ovdašnjim naučnim i univerzitetskim ustanovama, uključujući i u Južnom, težišno raketiranjem targetiranom Distriktu, zatim sportisti i sportski radnici, specijalisti na programima usavršavanja u ovdašnjim kompanijama, radnici, ali i oni naši državljani koji su rezidenti Izraela, dakle dvojni državljani, žitelji kibuca koji su bili izloženi bestijalno-patološkim zločinima tog kobnog dana praznika Simhat Tora i južnog mediteranskog grada Izraela – Aškelon, koji je bio nemilosrdno raketiran. Prioriteti su bili jasni, majke sa bebama i malom decom i starije osobe osetljivog zdravstvenog stanja. Bila je izuzetna čast biti delom tima naše ambasade u Tel Avivu kojim je rukovodio tadašnji otpravnik poslova Dušan Vujović, kada smo kao mala zemlja znali da budemo neuporedivo delotvorniji od bogatijih država sa neuporedivo brojnijim diplomatskim osobljem.
