U vreme odmora kada naši ljudi iz Frankfurta odlaze u rodna mesta, nastanjuju pesčane plaže, osvajaju planinske vrhove ili obilaze istorijske znamenitosti po celom svetu, ima i onih koji ostaju da normalno rade. Jedan od njih je Milan Gulan, konobar u poznatom frankfurtskom restoranu Wi zuhause (Kao kod kuće) na Rebštoku u zapadnom delu Frankfurta.
– Zbog pandemije korone nisam radio punih sedam meseci i sasvim dovoljno sam odmarao. Sad je došlo vreme da ja radim dok drugi odmaraju – kaže nam na početku razgovora Milan, koji je poreklom iz Požarevca a u Frankfurtu je već pet godina.
On i supruga Vanja u septembru očekuju prinovu.
– U našem poslu je sada sezona kao i svuda na svetu i trenutno imamo mnogo posla. Tačno je da su mnogi otišli na odmore, ali mnogi su se već vratili. Ima dosta i onih koji tek treba da odu. To se lako primeti kada nam gosti uđu u restoran. Neki su preplanuli na morima, pričaju nam gde su sve bili, a neki nam pričaju gde planiraju. Meni je zanimljivo da slušam iako nisam neko ko bi svaki odmor proveo na moru. Radije odem do kuće, obiđem roditelje, familiju i napravim neki izlet na Dunav – kaže Milan.
Dodaje da je poslednji put u Grčkoj na moru bio pre pet-šest godina sa društvom i da se lepo proveo.
– Sada je vreme da se radi i popuni praznina u kasi koja je nastala zbog korone. Uglavnom nam dolaze u restoran naši gosti, da kažem, sa Balkana, ali ima dosta i Nemaca koji vole našu hranu. Nemci očekuju da porcije budu velike i naručuju obavezno šnicle, a sa roštilja najviše mešano meso, a mnogo vole i naš ajvar. Piju naša vina i traže dobru rakiju, a već odavno znaju za šljivovicu koju obavezno naruče. Balkanci jedu sve, najviše jela sa roštilja i pečenje. Preko nedelje naši traže dosta kuvana jela, a vikendom pečenje i sve sa roštilja. Bakšiš ostavljaju i jedni i drugi, ali naši su ipak darežljiviji. Vikendom, preko dana, najviše je porodica sa decom dok su u večernjim satima rezervacije za velika društva koja slave nešto ili jednostavno dođu da se provesele uz našu muziku uživo – priča naš sagovornik.
Iskustvo konobara Milan je stekao još u rodnom Požarevcu gde je radio punih 11 godina, a kako sam kaže, Bog ga je pogledao kada je došao u Wi zuhaze čije je vlasnik Petar Škaro:
– Ovde sam se dobro uklopio sa kolegama konobarima i sa kuhinjskim osobljem, U međuvremenu smo postali jedan dobar tim, a odnos sa vlasnikom je na drugarskoj bazi i uz veliko uzajamno poštovanje. Često nam i pomaže, a ono što je posebno dobro je da on lično dočekuje goste kada dođu. Do sada nije bilo nikakvih problema ni sa konobarskom ekipom ni sa gostima, a najveće nam je zadovoljstvo kada gosti budu zadovoljni i opet dođu. Imamo odličnu hranu, usluga je na visokom nivou i svaki gost bude počašćen pre nego što ode.
Kolegijalnost na delu
Ivan Đorđević, Milanov kolega, kaže nam da dolazi iz grada gde se pravi najbolje pivo. Pogađate da je reč o gradu Zaječaru, na istoku Srbije. Sa obzirom na to da je Milan pohvalio svoje kolege, pitali smo Ivana da li je sve istina što je Milan rekao za “Vesti”.
– Sve što je Milan rekao, ja mogu da potvrdim i potpišem. On je radan, vredan, pošten i uvek je spreman da pomogne. Uostalom, ceo naš tim je takav. Što se odmora tiče, planiram da odem u Zaječar u moj Kotlujevac, ali tek kada ovde prođe letnja sezona, možda u septembru, pre nego što krene jesen jer i tada restoran radi punom parom – priča Ivan.
Pitaju za roštilj, naruče pečenje
Milan prepričava simpatične situacije:
– Često se dešava pitamo goste: “Šta želite da popijete, kajsiju, dunju ili šljivu”, a oni kažu samo: “Može”. Takođe se događa da gosti pitaju šta imamo sa roštilja i kada im sve izrecitujemo, oni naruče pečenje jer je upravo to posluženo za drugim stolom – govori nam Milan uz osmeh i dodaje da se ponekad i našale sa gostima kada pitaju šta ima slatko, a oni odgovor: “Osim konobara imamo i…”
Smeh briše umor
Poznato je da posao konobara spada u teža zanimanja, a Milan ističe da ga ne bi menjao ni za jedan drugi:
– Svaki dan se dešava nešto novo, pozitivno, ljudi su nasmejani i prosto ne osećamo umor kada sve teče kako treba, a gotovo uvek je tako. Dešavaju se razne situacije i ponekad bismo mogli i komediju da snimamo ovde. Sećam se, jednom prilikom, kada je baš bila velika gužva, da sam izlazio kroz vrata sa poslužavnikom punim pića, a sa druge strane iza ugla je naišao kolega Marko sa takođe punim rukama prazne ambalaže. Sudarili smo se uz veliki tresak, poletelo nam je sve sa poslužavnika, ali smo nekako uspeli da sve vratimo i da nam ništa ne ispadne ili prospe. Posle sekunde tišine dobili smo veliki aplauz od svih gostiju za spretnost. Danima se pričalo kasnije o tome…
