Aman, brate Vladimire, počinjem da zebem od tolike ljubavi, kad god nas pohvališ, oglasi se frau Angela i dokopa nam premijera za uši, pa ih tegli, tegli i tegli sve dok ne pristane da Edija Ramu pozove u Beograd, a Ukrajini, već hiljaditi put, prizna suverenitet.
Kao u onom vicu – ajde, čik ga još jednom udari! – iz koga onaj koga brane izađe plav ko mastionica. Saterane između tradicionalnih neprijatelja i bratske ljubavi od koje pucaju koske, iz dana u dan nam guraju klince pod nokte i lože nam vatru na prsima, uz obavezu da se smeškamo na sve četiri strane.
Ambasador Čepurin, doduše znatno uviđavniji od prethodnika, maršala Konuzina, poručio nam je da se požalimo Evropi i da od nje naplatimo sve izneverene nade koje smo dobili od Moskve. Brat je brat, ali kese nisu sestre, debelo se opekao poslednji srpski prijatelj, car Nikolaj Drugi – priskočio nam u pomoć, a onda ga s leđa zaskočio drug Lenjin, nafilovan parama nemačkog cara Vilhelma.
Tako je tada prsla Rusija, a Vladimir Veliki ne bi da ponavlja greške, imao je iskustava svojih prethodnika da oho-ho uči. Ipak je Srbija tu mali šraf, a ne isključujem mogućnost da Bugari ponovo postanu ruski ljubimci na Balkanu, kao u krvavom Velikom ratu, kad su trgovali našom zemljom i našom krvlju.
Dovoljno je samo da kroz Crno more puste ruske gasovodne cevke i sve će biti zaboravljeno, kao rukom odneto: i ucene, i kurvanje sa Zapadom i sve ostale svinjarije kojima su skloni kroz istoriju.
Devojka koja se nećka vazda je, bar to iz iskustva znamo, bila poželjnija od one koja i bez pitanja skida gaće. Malo tvrdi pazar, pa se bolje uda. A mi u miraz nosimo sve iz kuće, od NIS-a pa nadalje.
Onda nam skinu mrak, pa nas šutnu i ožene se onom koja se nećka.
Neko će reći: ček, ček, bratac, a gde su u toj priči oni što su nas obogatili uranijumom '99, šta je sa onim sankcijama, šta bi '14, '41, '44…? Šta je sa Zapadom, odakle nam ništa dobro nije stiglo ne pamtim otkad?
Pa, prosto: od njih dobro i ne očekujemo, ali smo dovoljno naivni da verujemo u tradicionalna bratstva i prijateljstva. Zato nam se dešava da predsednik Toma pomalo uvređeno izjavi da to sa ukidanjem Južnog toka ne može baš tako da prođe "jer su nam Rusi mnogo dužni"!
Crni Tomo, šta su nam to dužni? I šta smo mi njima? Kakav je taj kantar kojim sadašnja dezorijentisana vladajuća garnitura meri ustupke i zasluge? Napraviš paradu, pridržiš Vladimiru kišobran, zamoliš ga da mu se, ipak, obratiš na srpskom – i završio si posao?
Toliko o našem ponosu i primenjenoj diplomatiji.
Jozo Brozo, taj belosvetski mešetar za koga još nije utvrđeno ni gde je sahranjen, a kamoli šta je bio, imao je opak štos: kad se rukovao, ruku je držao, kao revolveraš, uz desni bok. Tako je domaćina/gosta terao da se sagne da bi se rukovao, blicevi fotoaparata bi sevnuli, a na slici bi se pojavio domaćin/gost kako se saginje pred Vođom svih jugoslovenskih naroda i narodnosti.
Naši nekako uvek ispadnu zgrbljeni, Tomi okraćali rukavi dok polaže venac ruskim oslobodiocima Beograda, a Vučić stoički kisne i proklinje što naočari nemaju brisače, dok se Veliki Vladimir baškari pod kišobranom.
A Čepurin se smeška i savetuje: Žalite se Evropi, i ako su nam kese sestre, mi sigurno nismo pašenozi.
