Treći svetski rat u obliku hibridnog rata traje već nekoliko godina. Sve je počelo bombardovanjem Srbije 1999. Amerika i njeni zapadni saveznici taj hibridni rat u raznim oblicima vode protiv mnogo zemalja sveta uključujući i Rusiju i Kinu. U Ukrajini se, na žalost, vodi i pravi oružani rat Zapada i Amerike, na jedno i Rusije na drugoj strani. Ukrajina je samo ratni teatar i korisni idiot. Ako je suditi po istoriji svetski rat je gotovo neizbežan, jer Zapad koji ubrzano gubi dominaciju, a time i novac, neće se pomiriti s tim. Verovatno će do tog svetskog sukoba proći još neko vreme, ali je na kraju, ipak, na žalost neizbežan.
Ovo je u intervjuu za “Vesti” na pitanje – da li nam je Treći svetski rat pred vratima odgovorio je Siniša Ljepojević, novinar i publicista koji važi za velikog poznavaoca svetskih geopolitičkih događaja i promena.
EU izdala Rusiju
Ratna situacija između Ukrajine i Rusije, sve se više zaoštrava i pojačava? Da li Rusija definitivno pravi novi poredak sveta i kakva je budućnost njenih odnosa sa EU, ako EU uopšte i bude postojala u ovom sastavu država?
– Da, u pravu ste, preko ukrajinske nesreće se izgrađuje novi sistem odnosa u svetu. Stari poredak je sa Ukrajinom zauvek nestao. Sada je u toku proces stvaranja tog novog političkog, ekonomskog i finansijskog sistema čija će okosnica biti Evroazija, taj novi oblik globalne integracije. U Evroaziji je oko 70 odsto svih prirodnih resursa planete i oko 75 procenata svetske populacije. To je neviđen potencijal. Rusija je jedan od predvodnika tih promena i za sada plaća i najveću cenu, ali nije jedina. Tu su i Kina sa svojim ekonomskim potencijalom, Indija, Iran kao i zemlje Bliskog istoka. Što se Zapada u celini, pa tako i EU tiče, Rusija je odavno donela odluku, još 2015, i nju više Zapad, a posebno EU uopšte ne interesuju. Moskva više uopšte ne vodi računa šta to govori EU. Ako neka zemlja EU želi da sarađuje i trguje onda je dobrodošla, a ako neće nema problema. I tako će da bude dugo vremena. EU je izdala Rusiju i to Rusija neće zaboraviti.
Ukrajinska kriza je simbol ekonomskog kolapsa EU, ali, kako i sami kažete, nije njen uzrok. Ima li ta devastirana zemlja uopšte budućnost? Da li postoji mogućnost da je rascepkaju susedne države?
– Ukrajina kakvu smo znali već sada više ne postoji. Za to odgovornost snosi njena politička elita i oligarsi. Nesreća Ukrajine je istovremeno i simbol šta znači sluganstvo Americi i Zapadu i kakvu nesreću može da izazove elita koja ne vodi računa o interesima svoje zemlje nego tuđim. Neki oblik Ukrajine će verovatno postojati, kakav još se tačno ne može reći. Pored toga, to će zahtevati jednu potpuno novu takozvanu bezbednosnu arhitekturu pre svega Evrope, ali i Evroazije. Potpuno novi poredak kojim će dominirati pobednik rata u Ukrajini.
U knjizi “Bregzit revolucija” pisali ste o odnosima Velike Britanije i Evropske unije, koji bi se, kako ste naveli, najbolje mogao opisati refrenom iz jedne pesme francuskog pesnika Serža Genzbura: “Volim te, ni ja tebe.” Možete li da za čitaoce “Vesti” to malo detaljnije pojasnite?
– Britanci sebe nikada nisu doživljavali kao deo Evrope i njihovo članstvo u EU je bilo nevoljno, pod američkim pritiskom, i na kraju destruktivno za UK. Britanija je zaista u odnosu na EU i Evropu specifična zemlja. A niti je Evropa u osnovi ikada prihvatila Britaniju. Utoliko pre što osnovu integracije čini osovina Nemačke i Francuske, zemalje koje su tradicionalno britanski rivali. Za sada Bregzit je formalno izveden, Britanija nije članica EU, ali nije uspeo jer je zadržan isti model društva i politike Brisela i Vašingtona protiv čega su glasali ljudi na referendumu. Vlada Borisa Džonsona, koja je došla na vlast na talasu Bregzita je izneverila i izdala narod. Drugim rečima, u Britaniji je Bregzit bez Bregzita.
Britanija posle kraljice
Šta očekuje Britaniju posle smrti kraljice Elizabete II i da li će se kralj Čarls snaći u novoj ulozi?
– Kraljica Elizabeta II je zaista bila jedan od retkih monarha koja je nekako imala istinsku vezu sa svojim podanicima, naročito sa običnim ljudima. Uvek je bila sa narodom. Ona je bila takva ličnost, tako je rođena i ta energija koju su osećali Britanci se nije mogla naučiti, ona je bila takva osoba. Pošto je dugo, 70 godina, bila na tronu, generacije Britanaca i ne znaju za drugog monarha, pa će za njih ona i dalje ostati njihov suveren bez obzira što nije živa. I nju su voleli i oni koji su politički bili protiv monarhije. To je, međutim, i otežavajuća okolnost za njenog sina, sada kralja Čarlsa III. On u javnosti nema dovoljno autoriteta i sa tim manjkom ugleda je preuzeo tron. Već dugo godina mediji su ponižavali Čarlsa i to ne samo zbog nesrećne sudbine njegove bivše supruge, princeze Dajane, a i on je delimično odgovoran za to, jer se upuštao u projekte tajnovite Duboke države, kao što su obmane oko klimatskih promena, koje nemaju većinsku podršku javnosti. Taj autoritet je izuzetno važan jer britanski monarh nema vlast, ali ima uticaj. Ipak niko ne može, pa ni vlada, protiv onoga što monarh javno kaže ili se javnosti da do znanja šta misli. Bez dovoljno autoriteta to gubi smisao. Tu je problem kralja Čarlsa. Ali ova kraljevska porodica je na tronu od 1714. godine čime je pokazala da ima veštinu opastanka.
Da li bi odlazak najdugovečnijeg, a po mnogima i najboljeg monarha mogao da ugrozi ulogu ustavne monarhije, iako su istraživanja rađena poslednjih godina uglavnom pokazivala da je većina Britanaca, ipak, za monarhiju?
– Smrt kraljice Elizabete može samo da uzdrma ugled kraljevske porodice, ali ne može da dovede u pitanje monarhiju. Barem u ovo vreme, mada već godinama postoji dosta agresivan antimonarhistički pokret čiji je stvarni centar u Americi sa podružnicama u Britaniji. Monarhija je državno uređenje Ujedinjenog Kraljevstva, pa bi promena tog uređenja bila revolucija. Za to u Britaniji nema uslova, ne još. Osnovna funkcija kraljevske porodice i monarhije je njena koheziona snaga, ona je praktično jedina koja objedinjuje etnički složenu britansku državu. Velika Britanija je formirana 1707. godine, ali posle toliko vekova samo se šest odsto građana izjašnjava kao Britanci, svi drugi kažu da su Englezi, Škoti, Velšani i Irci.
U javnosti je malo poznato da je Ujedinjeno Kraljevstvo specifična i složena federacija. Nju čine Engleska, Vels, Škotska i Severna Irska. Sem Engleske sve te članice imaju svoje vlade i parlamente. Posebno je specifičan položaj Škotske koja ima i svoj zaseban pravni, policijski i zdravstveni sistem. I u takvom ambijentu je vezivno tkivo samo monarhija i tu je ona njena uloga koja joj daje snagu kao državnom uređenju.
Tragični Karađorđevići
Pisali ste i o nekim Karađorđevićima, pogotovo onim zaboravljenim koji su prema Vašem mišljenu bili najneobičniji i istinskiji predstavnici porodice i naroda. Takav je, kažete, bio knez Arsenije Arsen Karađorđević, Karađorđev unuk, sin kneza Aleksandra, brat kralja Petra Prvog i otac kneza Pavla, namesnika. Princ Tomislav je istražujući došao do podatka da danas u svetu ima oko 60 potomaka Karađorđevića, da žive na tri svetska kontinenta, ali da se većina međusobno ne poznaje. Imate li neku nepoznatu zanimljivost iz njihovih života?
– Još uvek je, čini mi se, dominantan stari ideološki pristup porodici Karađorđevića, poslednjoj srpskoj dinastiji. Oni su, međutim, šta god neko o tome mislio, važan deo srpske istorije i o njima bi trebalo više da se zna. Ali percpecija javnosti je davno nametnuta… Oni su istorijski gledano tragična porodica i to ih prati sve do današnjih dana. I nema tu nekih kako vi kažete posebnih zanimljivosti, a generalno sve je oko njih nepoznato. Jedino se princ Tomislav malo bavio svojom porodicom i nešto od toga objavio. Ne postoji porodični arhiv što je običaj i pravilo kraljevskih kuća. Ja sam objavio tu knjigu o knezu Arseniju, ali bih podsetio da je malo poznato da je kralj Petar I
imao i ćerku, Jelenu. Ona je bila njegovo najstarije dete. Bila je udata u rusku carsku porodicu sa kojom je bila odvedena u zatočeništvo u Sibir. Ona je jedina preživela masakr, njen muž nije. Njena deca su tokom revolucije uspela da sa babom izbegnu u Švedsku i preživela su. Jelena se nikad više nije udavala, umrla je usamljena 1962. u jednom selu kod Nice. Takođe, današnji Karađorđevići su svi potomci linije kneza Aleksandra. Dva sina njegovog starijeg brata nisu imali dece. Ono što se obično previđa je da su potomci kneza Aleksandra po majci Nenadovići, nekada najjače porodice u Srbiji, tako da imaju i te krvi. Mnogi od njih, kao knez Arsenije, više liče na Nenadoviće nego na Karađorđevu liniju. Tako da današnji Karađorđevići su i Nenadovići što se, utisak je, mahom zaboravlja.
Tajni pregovori
Pominjali ste da se negde vode tajni pregovori o novoj geopolitičkoj podeli sveta? Takođe i o Kosovu, ali i Republici Srpskoj, koja je u okviru BiH?
– Da, to su još uvek tajni pregovori i kontakti već uveliko postoje, doduše na nižem nivou. Njihov smisao je priprema nove geopolitičke mape sveta ili ako hoćete podele. Osnovu te nove mape će činiti integracije i savezništva koja nisu uslovljena samo geografskom bliskošću nego srodnim interesima i geopolitičkim vizijama. To će u osnovi biti dosta labava savezništva, ali povezana stvarnim interesima. Jedan od već postojećih modela je BRIKS. Te tektonske promene neće mimoići ni Srbiju i bivšu Jugoslaviju. Tu je pre svega reč o Kosovu i Metohiji i Republici Srpskoj.
Kosovski rasplet
Mnogo ste pisali i pišete o Kosovu. Situacija se stalno komplikuje. U knjizi “Skrivena realnost Kosova”, (2008) između ostalog, mnogo ste kritikovali tadašnju vlast, na čelu sa Borisom Tadićem, smatrajući da su “vukli” pogrešne poteze? Kakav rasplet očekujete?
– Nije realno očekivati skori rasplet. Kosovo je zapadni eksperiment i njegov ulog za buduća prestrojavanja, Kosovo je instrument geopolitičke igre koja još traje. Zapad i ne želi bilo kakav rasplet. Zapad živi od krize, a ne od rešenja. Najvažnije je da Srbija ništa više ne potpisuje, nikakav dokument i da konačno prihvati neprijatnu realnost da Zapad suštinski ima antisrpsku politiku. U međuvremenu, albanski deo Kosova ostaje bez ljudi, tamo je sve pustije. I to treba da se ima na umu. Generalno, albanski etnički korpus na Balkanu se topi, prazni se. Albaniju je, na primer, napustilo više od polovine stanovništva, a na Kosovu je gora situacija.
Biografija
Siniša Ljepojević je novinar i publicista. Živi i radi u Beogradu i Londonu. Više od 15 godina bio je dopisnik Tanjuga, objavio je više knjiga, među kojima “EU protiv Evrope: uspon i pad evropskog projekta”, “Knez Arsenije Karađorđević” “Promene, laži i strah: dnevnici savremenog sveta”, “Skrivena realnost Kosova” i druge.
