Svetski putnik, vojnik, šahovski čarobnjak – Svetozar Gligorić

wikipedia/Stevan Kragujević

Svetozar Gligorić se sve do pojave Bobija Fišera, smatrao najboljim svetskim šahistom izvan Sovjetskog Saveza.

Bio je član državne reprezentacije Jugoslavije koja je senzacionalno pobedila na Šahovskoj olimpijadi, održanoj 1950. godine u Dubrovniku. Bila je to prva velika svetska priredba održana u socijalističkoj Jugoslaviji, prva demonstracija Titovog otvaranja prema svetu i prvi veliki sportski uspeh Jugoslovena posle rata.

Svetozar Gligorić je rođen 2. februara 1923. godine u Beogradu. Pohađao je osnovnu školu “Kralj Petar Prvi”, a zatim Prvu mušku gimnaziju, studirao je tehniku. Za šahovsku tablu prvi put je seo kao 13-godišnjak. Prvi šahovski komplet napravio je rezbareći čepove sa flaša vina. Samouk u mnogo čemu, rano je ostao bez roditelja. Brigu o njemu u Beogradu preuzeo je ugledni hirurg dr. Niko Miljanić, kojem je Svetozar Gligorić, takoreći, postao četvrto dete. Kako je izgledalo njegovo detinjstvo tih dana, podsetio se mnogo godina kasnije u jednom intervjuu: “U to predratno vreme, po školskim pravilima, đacima je bilo zabranjeno da budu članovi šahovskih klubova. Ja sam ipak išao svako veče u beogradski šah klub, to je za mene bilo svetilište. Kontrolu ulaza u zgradu Kolarčevog univerziteta imao je vratar Desimir, dvometraš iz Like. On me je nešto voleo, i kad me vidi da se onako malen mašim za visoku kvaku, on se okrene i kao čita novine, a ja šmugnem unutra…”
Prvi turnir osvojio je sa 15 godina, kada je pobedio na takmičenju Beogradskog šahovskog kluba, ali uskoro je došao rat, otišao je popularni “Gliga” u partizane i četiri godine nije se bavio šahom. Pisao je kasnije da je u tom periodu jednom prilikom bio teško bolestan od upale pluća i pod groznicom sanjao šahovske partije sa živim figurama koje mu se obraćaju već nekoliko uzastopnih noći.

Budio bi se rano da pregledava varijante i odgovara na pitanja postavljena u snu. Igri se vratio posle demobilizacije, kao zreo mladić, i munjevitom je brzinom nadoknađivao propušteno. Svetozar Gligorić bio je šahovski genije, ali za razliku od većine šahovskih genija nije bio čudak. Bio je pristojan i fin čovek. Govorio je da on igra protiv drvenih figura, a ne protiv ljudi. Vrlo brzo je napredovao. Njegov talenat nije bio sporan, ali njegova studioznost i predanost šahu dovela ga je rame uz rame sa najboljim šahovskim igračima tog vremena.

A konkurencija je zaista bila žestoka: igrati i pobeđivati u eri Botvinika, Smislova, Talja, Reševskog, Najdorfa, Evea, Bronštajna, Fišera, Spaskog, Petrosjana, Korčnoja, Larsena i ostalih, bila je izuzetna privilegija. Prvi grandiozni uspeh kojim je skrenuo veću pažnju na sebe, Svetozar Gligorić je zabeležio 1950. godine, kada je sa reprezentacijom Jugoslavije došao do olimpijskog zlata u Dubrovniku. Kako je to bilo vreme nakon rezolucije Informbiroa, Sovjeti i njihovi “sateliti” bojkotovali su devetu šahovsku olimpijadu, a Jugoslavija je trijumfirala ispred Argentine i Nemačke. Gligorić je nastupao na prvoj tabli, a i danas je čuven njegov meč iz dvanaestog kola, protiv Migela Najdorfa, poljskoga Jevreja, koji je pred holokaustom pobegao u Argentinu za koju je kasnije i nastupao i koji je slavio u tom sjajnom meču. U vreme Olimpijade Gligorić je još uvek bio ”samo” internacionalni majstor, i to sa neobično kratkim stažom u igranju šaha, ali ga to nije sprečilo da sjajnom igrom predvodi Jugoslaviju do olimpijske titule.

Titulu velemajstora Svetozar Gligorić dobio je sledeće godine i odmah je odlučio da se u potpunosti preda šahu. Sledećih 20 godina bio je među najboljim svetskim šahistima i kandidat za prvaka sveta. Jedan je od najaktivnijih šahista u istoriji. Jugoslavija je, zahvaljujući njemu, smatrana drugom velesilom u svetu, iza SSSR-a, što je ujedno period najvećeg uspeha jugoslovenskog šaha. Učestvovao je na ogromnom broju međunarodnih turnira, od kojih je mnoge osvojio. Među njegove najznačajnije pobede spadaju one na turnirima u Varšavi 1947, Hejstingsu 1951., 1956., 1959., 1961., Mar del Plati 1953., Stokholmu 1954., Beogradu 1964., Manili 1968. i Loun Pajnu 1972. i 1979. godine. Tri puta se na Međunarodnim turnirima kvalifikovao za mečeve kandidata u ciklusu prvenstva sveta. Pedesetih i šezdesetih godina Gligorić je bio stalan učesnik na svetskim prvenstvima i uvažavan kao najbolji igrač van Sovjetskog Saveza.

Jedno od najvećih dostignuća mu je Međuzonski turnir u Portorožu 1958. godine, kad je u jednoj partiji ispustio trijumf i našao se na drugom mestu iza legendarnog Mihaila Talja. Iste godine, na Olimpijadi u Minhenu, osvojio je zlatnu medalju za rezultat na prvoj tabli, ispred Botvinika. Na međuzonskom turniru u Susu 1967. godine delio je drugo mesto bez poraza. U Argentini, na turniru u Mar del Plati 1953. godine, Gligorić je pobedio i bio ispred starog znalca još iz Dubrovnika Najdorfa. Tada je nastao i Gligorićev “patent” u teoriji šahovske igre – poznata Mar del Plata varijanta Kraljeve indijske odbrane. “Gliga” je bio veliki prijatelj sa Robertom-Bobijem Fišerom. Njih dvojica su odigrali 16 mečeva, a u konačnom skoru Bobi je imao samo dve pobede više, uz 6 remija. I danas se pamte mnoge anegdote iz karijere Svetozara Gligorića, od kojih je možda najčuvenija kada je “Gliga” Fišera uspeo da nagovori da obuče elegantno odelo koje mu je lično izabrao kod jednog jugoslovenskog krojača, i odvede ga na igranku među mnoštvo devojaka (za one koji ne znaju, slavni šampion Bobi Fišer bio je vrlo povučen lik i gotovo je izbegavao druženja). Fišer mu je tada rekao: “Lepo je to što si me doveo ovde među devojke, ali niti jedna od njih ne zna ništa o šahu!”

Na Olimpijadi u Havani 1966. godine Gligorićeve partije redovno su posmatrali Fidel Kastro i Ernesto Če Gevara. Bio je izveštač sa najčuvenijeg šahovskog meča svih vremena, dvoboja Roberta Fišera i Borisa Spaskog u Rejkjaviku 1972. godine, a knjiga koju je napisao o tom meču prevedena je na nekoliko jezika i dostigla je tiraž od nekoliko stotina hiljada prodatih primeraka.
U penziju je otišao 1978. godine, ali je još punih 25 godina nastavio da se aktivno takmiči na velemajstorskim turnirima. Između 1950. i 1982. godine 15 puta bio je jugoslovenski predstavnik na olimpijadi osvojivši 12 medalja (jednu zlatnu, 6 srebrnih i 5 bronzanih). Dvanaest puta je osvojio prvo mesto na prvenstvu Jugoslavije. U karijeri je dobio mnoga priznanja, između ostalog 1958. godine u anketi jugoslovenskog sportskog lista Sport proglašen je za najboljeg sportistu Jugoslavije, 1975. godine dobio je Nagradu AVNOJ-a, odlikovan je i Ordenom bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem i Ordenom Nemanje Prvog reda. Veći deo karijere proveo je u Partizanu, ali je jedan od osnivača Sportskog društva Crvena Zvezda.

Svetozar Gligorić je svirao klavir, družio se sa raznim glumcima, književnicima, sportistima… bavio se novinarstvom, gostovao u popularnim emisijama (čuveno je njegovo gostovanje u emisiji “Obraz uz obraz”) i bio jedan od najvoljenijih ljudi u Jugoslaviji. U vreme raspada Jugoslavije, Gligorić je dosledno ostao pri svojim idealima, ostao je jugoslavenski šahista, borio se i dalje protiv drvenih figura, a ne protiv ljudi. Starost je provodio mirno, nije se uzbuđivao zbog činjenice što šah najednom više nije bio tako važan, pa je od početka devedesetih godina i on sam ostao bez velike slave koju je imao na ovim prostorima i koju je apsolutno zasluživao. Nažalost danas ima puno ljudi koji uopšte ne znaju da je na ovim prostorima živeo i igrao jedan od najvećih svetskih šahista druge polovine dvadesetog veka.
14. avgusta 2012. godine, u Beogradu je preminuo sigurno najbolji jugoslovenski šahista, legendarni i neponovljivi Svetozar Gligorić. Šah je imao veliku popularnost u svetu sredinom dvadesetog veka, a mi sa ponosom možemo da kažemo, da smo u to vreme imali čoveka koji je bio most između istoka i zapada i koga su podjednako voleli u svim krajevima sveta, Legendarnog “Gligu” – Svetozara Gligorića.