Glumac Svetozar Cvetković nedavno je dobio nagradu za najbolju sporednu ulogu u filmu “Pucnji u Marseju” na internacionalnom filmskom festivalu, održanom virtuelno u Briselu, Valensiji i Varšavi. Ovo je samo jedno u nizu priznanja, koje je ovaj umetnik posebnog senzibiliteta, virtuoz na sceni, osvojio tokom duge karijere.
Za sebe kaže da je glumac, ali ne i zvezda, iako takav status uživa u javnosti. Igrao je u oko 60 dugometražnih igranih filmova, TV serija i drama. Rođen je 20. juna 1958. godine u Beogradu, u porodici univerzitetskog profesora Stefana i Milunke Cvetković. Ima i brata Dejana. Prohodao je u tadašnjoj Ulici 29. novembra, ispred Doma milicije. To je prvo čega se seća. Roditelji su iz Leskovca, došli u Beograd, pre njegovog rođenja. Živeli su u malom stanu od devet kvadrata, u kom je proveo prvih osam godina. Svoj prvi kadar snimio je na sto metara od stana, na železničkoj stanici Dunav, 18 godina kasnije, u seriji “Svetozar Marković” s Lazom Ristovskim. Zahvalan je roditeljima, kaže, što su ga postavili na noge. Brat i on su imali slobodu koju im je pružao otac svojim liberalnim shvatanjima i disciplinu koju je njihova majka sprovodila na zdrav način. U jednom intervjuu je ispričao da je kao dete bio nespretan i nepažljiv, ali nije bio nevaljao. Uvek je bio dobar đak. Osim u redovnu, išao je u muzičku školu i šest godina učio harmoniku. Međutim, njegova ljubav je bio i ostao klavir. U ansamblu Ateljea 212, početkom 1981. godine niko nije želeo da odigra jednu zahtevnu ulogu u predstavi “Cement” Hajnriha Milera u režiji Ljubiše Ristića. Ljiljana Dragutinović, Petar Božović, Dara Džokić i Milorad Vučelić su ga preporučili Ljubiši. Bio je veoma mlad i fascinirala ga je pomisao da će igrati na sceni Ateljea 212. Sa Ratkom Poličem, paralelno je izgovarao tekst na sceni što je za svakog glumca košmar, ali mu se dopao Ristićev avangardni pristup pozorištu, a upravnica Mira Trailović ponudila mu je stalni angažman što je potpuno odredilo njegovu profesionalnu budućnost. Od 1997. godine narednih 12 godina vodio je kao upravnik ovo pozorište. Kao umetnik koji je stasavao i sazrevao u vreme velike Jugoslavije, sebe i danas vidi kao Jugoslovena. Uvek je spreman da posavetuje mlade glumce. Smatra da njegov posao ne treba mistifikovati, kao i da mu je najveći kvalitet sloboda, jer to nijedan drugi posao nema. U pozorištu i na filmu radio je sa najvećim rediteljima, a na velikom platnu kadar je delio sa mnogim bardovima domaćeg glumišta poput Pavla Vuisića, Veljka Mandića, Ljiljane Krstić… Na sceni je samouveren. Snažnim scenskim, duhovnim i telesnim angažmanom, briljantno prenosi na publiku kompleksne odnose likova koje tumači. Iza sebe ima dva braka. Ponosni je otac troje dece, dve ćerke i sina. Starija naslednica Dea, koju je dobio sa prvom suprugom Dankom krenula je tatinim, umetničkim stopama. Nakon što se razveo do prve supruge, ljubav je započeo sa glumicom Jelenom Đokić, ali nakon 16 godina braka odlučili su da svako krene svojim putem. Imaju sina Luku i ćerku Klaru. Jednom prilikom je ispričao da mnogi misle da je arogantan. Međutim, ističe da možda krije neku nesigurnost, možda ima odstupnicu prilazaka blizu ljudima koje ne poznaje. Ove godine mu je između ostalog u planu, kako kaže, da oživi Fausta na pozorišnoj sceni, ali i da učestvuje u snimanju filma reditelja Miše Radivojevića o Golom otoku.
