Zato je možda u zapećku naših odrastanja ostao učitelj Miladin Zarić. Inžinjerac iz Velikog rata koji je u narednom, Drugom svetskom, spasao Savski most u Beogradu 1944. Koliko je bezumna, ali i posvećena bila ta hrabrost. I koliko je ljubavi bilo potrebno da se učitelj nadomak penzije samo s vojničkim ašovčićem popne na most i iseče kablove koje su Nemci dovukli do eksploziva, namerni da u bekstvu sruše most pred jedinicama NOV i Crvene armije. Jedini most koji je ostao u Beogradu zadugo posle bombardovanja 1941.
Veliki Bulat Okudžava, pesnik, bio je dobrovoljac s 16 godina. Iskasapila ga je nemačka artiljerija, ali se posle godinu dana vratio u stroj Crvene armije. Mnogo kasnije, objašnjavao je da je neprijatelja, naravno, mrzeo, ali da je otadžbinu voleo mnogo više.
Ili, kako je to pred smrt objasnio solunac čije sam ime zaboravio, a sada me pomalo sramota zbog toga: "Voleli smo vas više, nego što vi volite sebe."
Zato je glumac Petar Kralj bio heroj. Jer nas je voleo. Iako nikoga nije ubio, ni u jedan rov sišao, nikada bombu nije bacio…
Tim je mučnije i odvratnije gledati kako je beogradska Komunalna inspekcija rešila da sruši spomenike Petru Kralju i Miladinu Zariću.
Podsetiću, Komisija za ulice, spomenike, obeležja, gubljenje vremena i trošenje državnih plata naložila je da se ukloni spomen-ploča na rodnoj kući Miladina Zarića. Jer, nije ispoštovana procedura i pokretači akcije nisu sačekali da dobiju befel Komisije, iako su zahtev predali još u januaru. A onda se čaršija i ostaci srpskih medija uskopistili, pa se iznenada dogodilo da na red dođe i spomenik Petru Kralju.
Ovakav naopak, verujem da su videli da su se zajebali sa obeležjem Miladinu Zariću, pa su rešili da obore i spomenik glumcu kako bi sve izgledalo kao uterivanje zakonitosti, a ne isterivanje ličnog hira. Što bi rek'o Vučić, niko nije zaštićen, ni iznad zakona. I ispalo je da je u pravu. Svima jednako, mrtvima i još živima.
I naravno, zapetljali su se. Pa su se uplele i gradske vlasti da pravdaju komisiju. Eto, nije bila formirana u vreme privremene uprave dok smo se zanimali rušenjem Đilasa…
Jebo te, a čime se Komisija bavila od formiranja naovamo, pa barem pola godine? Možda je previše funkcija predsedniku Komisije Jasmini Mitrović-Marić, koja je, gle čuda, 2012. postavljena i za specijalnog savetnika predsednika republike Tomislava Nikolića? Možda nema kada da se posveti svim obavezama? Pa što ste opteretili ženu tolikim platama?
Jara Ribnikar pričala je kako je posle rata bila u Komisiji za preimenovanje ulica. Ispred SKOJ-a valjda. Namerili omladinci da promene naziv Ulice Kralja Petra Prvog, ali, srećom, u Komisiji se našli i profesori i akademici: "Deco, ne zaboravite da je Petar Prvi bio i Petar Mrkonjić." I dečje glave se ohladile, a ulica još dugo nosila kompromisni naziv Petra Mrkonjića.
Ova vlast od svih prethodnih odlikuje se prekomernim primitivizmom, zbog čega ništa korisno ni pametno neće ostaviti za sobom. I primitivizam im je osnovna osobina do poslednjeg bota na internetu ili one table nalik nadgrobnoj na Mostu Mihaila Pupina, a posvećene Aleksandru Vučiću. Toliko morbidne, da je nestala za tri dana. Valjda se i Vučić naježio kada je video svoje ime na njoj.
Da li je pomislio: "Jebo nas ko nas sastavi." Ne znam. Ali jeste zagrebao sa dna svakog propalog režima, od Jasmine do Drecuna i Vulina, preko Kori i Vesića, pa do Tome i sebe.
A dobri Pera Kralj, što je od serije "Neven" ulazio u naše kuće i detinjstva, i učestvovao u našem vaspitanju kao ujak ili stric… Voleo nas je više nego što mi volimo sebe. I hteo je da budemo bolji ljudi. A mi smo mu davno podigli spomenik za života u našem sećanju.
Ne mogu da se pomirim da je sve mržnja i mrak, rekao je pred kraj.
Hvala, Petre!
