Posle neuspeha u kvalifikacijama za Olimpijske igre ove godine, trofejni stručnjak Svetislav Pešić je krajem septembra promovisan za novog vođu “orlova” sa ciljem da, posle dve decenije, nastavi put koji je utabao zlatnim medaljama 2001. u Istanbulu i 2002. u Indijanapolisu.
Zadatak je, kao i uvek, shvatio i te kako ozbiljno. Rešio je da ne čeka ni minut i od starta je krenuo sa napornim radom na novoj-staroj poziciji. Tako je samo nekoliko dana po imenovanju, odgledao meč ABA lige FMP – Igokea, a potom je u Kući košarke okupio sve trenere i direktore klubova iz Srbije sa Jadrana. Sa njima je pričao o predstojećim reprezentativnim “prozorima” u kvalifikacijama za SP, koji će se održati 25. i 28. novembra, kada će naša zemlja dočekati Letonce i gostovati Belgiji.
– Radujem se novom izazovu i što sam opet trener reprezentacije. Ovo mi nije prvi put, imam neka iskustva, ali što se kaže, zaboravi iskustvo, to nije neki kvalitet ako ne znaš da ga iskoristiš. Trudiću se da svoje iskustvo i znanje stavim u službu srpske “kraljice igara”.
Pešić je potom nagovestio da će kao i u prethodnim mandatima u Jugoslaviji i Nemačkoj putovati s kraja na kraj zemlje, Evrope i sveta, kako bi gledao buduće izabranike:
– Ja to stvarno želim, svoju aktivnost kao selektora drugačije i ne zamišljam. Ali imamo ljude koji imaju svoj deo posla, zajedno ćemo praviti neke ideje, obaveze i pravila kako ćemo se ponašati, gde sam kao trener svakako poželjan, jer to svoje iskustvo želim da podelim sa Nenadom Krstićem i Draganom Tarlaćem, mi ćemo biti najviše zaduženi za sportski sektor. Obavezni su razgovori sa svim trenerima, ne samo onima koji su u ABA ligi, od svakoga može nešto da se dobije i nauči, da sve što dobijemo stavimo u jedan ram od slike i prilagođavamo se. Najvažnija je reprezentacija, sa nama se košarka ne završava, moramo da integrišemo mlade u našu viziju i ideju.
Uz košarku 24 sata
Pešić živi za košarku 24 sata dnevno i prati sve trendove. Bez obzira na to što je napunio 72 godine, važi za trenera koji na moderan način shvata košarku, lako se prilagođava svakoj promeni i često ume da proceni krajnji ishod:
– Reprezentaciju još uvek nemamo. Odnosno, košarkaše za nacionalni tim imamo, ali reprezentaciju nemamo i tek treba da se napravi, a malo je vremena. Ponekad se pravimo važni zahvaljujući prošlosti, ali sadašnjost je drugačija. Za te kvalifikacije moraćemo dobro da se pripremimo. Treba spustiti loptu, dobro se organizovati, držati kontakt sa svim igračima koji dolaze u obzir za reprezentaciju, videti koliko se oni mogu odmoriti i oporaviti da budu dovoljno sveži i motivisani. I, treba uključiti sve koji mogu da nas dovedu do cilja.
Upravo se u ovim rečima Pešića i krije ono što od njega može da se očekuje. Tokom promocije, novi selektor je istakao da će se “udvarati Jokiću”, ali i svim košarkašima koji zaslužuju dres nacionalnog tima. Zanimljivo, i pre imenovanja na novu funkciju, branio je odluku aktuelnog MVP-a NBA lige da preskoči kvalifikacije za Olimpijske igre rekavši da je centru Denvera zaista potreban odmor i da je možda najbolje i da ne dolazi nespreman.
Pre zore ne sviće
S druge strane, Pešić je za “Vesti” izneo svoj stav o “problemu” sa plejmejkerima na koji mnogi košarkaški stručnjaci ukazuju kao “nadolazeći” posle penzionisanja Miloša Teodosića. Popularni Kari sa tim nije saglasan i ističe da Srbija ima igrače na poziciji jedan:
– Vasa Micić je najbolji plej Evrolige, tu su i Jaramaz i Uskoković. Plejmejker se ne pravi preko noći! Ni Moka Slavnić, ni Sale Đorđević, ni Teodosić, ni Jarić nisu postali najbolji sa 18 godina. Mnogo mora da proteče vode Savom i Dunavom da bi se napravio plejmejker. Ja sam Micića doveo u Minhen kada je imao 19 godina. To je razvoj. Ja kažem, pre zore ne sviće. Mnogo toga je Vasa morao da uradi da bi stigao na ovaj nivo na kojem je sada. Trebalo je da bude strpljiv, i on i oni koji ga vode. Mnogo zavisi i od kluba u kojem igraš. Imamo mnogo mladih, talentovanih košarkaša koji prvo moraju da se dokažu u svojim klubovima, i radom i disciplinom i naravno svojim košarkaškim talentom.
Proteklih godina i decenija nacionalni tim je trpeo brojne otkaze. I sam Pešić se tokom prvog mandata, 2001. i 2002, borio kako bi okupio najbolji, konkurentan tim. Trofejni trener često ističe da reprezentaciju ne čini 12 najboljih košarkaša, već 12 onih koji najbolje funkcionišu. A, po svemu sudeći, nastojaće i u budćnosti da okupi najbolje, uz veliko razumevanje za svakog od košarkaša.
– Razlika između rada sa reprezentacijom i klubom je velika, Klubovi su praktično vlasnici igrača, imaju ugovore, a u reprezentaciji toga nema. Interes igrača, pored tog emotivnog dela, da predstavljaš svoju zemlju, jeste i sportski interes, jer tu ostvaruješ bolji status, bolji si na tržištu, više te prate i bolje možeš da afirmišeš svoje kvalitete. Problem je što se sistem takmičenja pomerio u smeru profesionale klupske košarke. Ostaje malo vremena za reprezentativne akcije. Ogromno je opterećenje na igrače tokom ezona, tu su i povrede, umor, nekad i nedostatak ugovora… U Americi recimo, 70, 80 odsto košarkaša u aprilu završi sezonu, i ima odmor do oktobra. U Evropi, najbolji igraju za reprezentaciju i njihov program je od 15. avgusta, pa do 15. juna sledeće sezone kada se završavaju lige. Praktično nema odmora i vremena za regeneraciju. Ponekad košarkašima, i pored velike želje, telo nedozvoljava da igra u tom ritmu toliko na vrhunskom nivou.
Baza u Srbiji
Pešić ima jasnu viziju o načinu na koji bi Srbija trebalo da stvara bazu igrača za budućnost:
– Košarka je globalna i postaje biznis. Vrlo je teško da Crvena zvezda i Partizan sada neguju našu školu kada pola stranih ekipa u Evroligi i Evrokupu igra sa strancima, a srpski košarkaši igraju u najboljim klubovima Evrope i sveta. Voleo bih da kod nas igraju naši najbolji košarkaši, ali je potrebno da ispratiš i sve što najbolji evropski klubovi nude. To ne znači da treba dovoditi strance koji nemaju dovoljno kvaliteta koji ne mogu da unaprede rezultate. Mora se voditi računa da stranci mogu da pomognu u razvoju i domaćih košarkaša. Trener jeste važan, ali igrače prave – igrači! Što imaš boljeg košarkaša pored sebe, boljećeš i ti igrati. Mnogo bi bilo bolje, kada, recimo, od ABA lige niže lige ne bi imale strane ili da imaju jednog ili dva. Predpostavljam da bi tako srpski košarkaši imali mnogo više mogućnosti da napreduju, i uz to, ostajali bi i ne bi išli u druge zemlje u kojima se igra košarka slabijeg kvaliteta. Tu treba praviti bazu i da iz tih kluba odlaze da igraju u tom višem rangu.
Temperamentnom Pešiću Pirot i Srbija su u duši, a košarka u srcu, a utisak je da je to i dobitna kombinacija kada je reč o reprezentaciji:
– Ja sam dugo van Srbije, ali sam uvek u Srbiji i sa glavom i sa dušom i sa srcem, sada ću biti ovde i duže. To bih preporučio svim mojim vršnjacima. Srbija je naša zemlja, Srbija je lepa zemlja. Na žalost, mi koji smo dugo u inostranstvu, nismo je dobro u poznali i doživeli i možda je sada vreme, kada dođemo u neke godine, da to vreme provedemo u Srbiji. Da slušamo našu muziku, da pijemo naše vino i da se družimo sa našim drugarima. To će nam na neki način, ne samo produžiti zadovoljstvo, već i život. Malo nas je ova korona poremetila, moramo da se čuvamo, moramo da budemo disciplinovani, ali proći će i to!
Tajna zlata u Indijanapolisu
Najveći uspeh jugoslovenske i srpske košarke svakako je zlatna medalja u Indijanapolisu, kao i duel sa Amerikancima koji je sada deo istorije. Pešić je otkrio tajnu i plan na koji način je skovao najsjajnije odličje:
– U Istanbulu na EP 2001. smo pobedili bez poraza sa ogromnom razlikom i bili baš dominantni. U Indijanapolisu, smo pobedili selekciju SAD, koja je imala praktično 10 ol-star košarkaša i, takođe, osvojili zlato. Mi smo tu utakmicu morali da dobijemo! Kompletne pripreme su bile podređene okršaju sa Amerikancima. Naravno, niko nije planirao da ćemo igrati sa njima u četvrtfinalu.Tajna tog prvenstva je bila u pripremama. Kako ja kažem, “neuspeh u pripremama je priprema za neuspeh”. Mi smo malo promenili i način igre. Jer smo u Istanbulu bili napadačka ekipa. Forsirali smo takvu košarku sa mnogo poena i puno trčanja. E, sad, znali smo da su tu Amerikanci mnogo jači zahvaljujući njihovom individualnom kvalitetu, atletici i načinu na koji igraju. Promenili smo potpuno igru i dobili smo tzv. kontrol basket. Pozicioni napad bez kontranapada sa kontrolom lopte i sa jakom odbranom, jer sve u košarci polazi odatle. To je bila tajna i razlog zašto smo neke duele u pripremama, a i na Svetskom prvenstvu u početku gubili.
Trikovi ne postoje
Kada je reč o čuvenoj utakmici sa Drim timom 2002, ispričane su brojne anegdote o načinu na koji je Kari motivisao ekipu, posebno Gurovića, koji je “eksplodirao” i trojkama krunisao rivala. Pričalo se i o raznim trikovima koji su podizali tim u bitnim momentima.
– Ja sam im tada i rekao da idemo na pobedu, da smo spremni zato što sam imao argumente. Treneri koji vežbaju i koriste trikove, njihovi košarkaši zaborave da igraju. Kada si na tom mestu i vodiš igrače koji su sve postigli u karijeri, ponekad se misli da su to trikovi. Ne, to je znanje koje ti omogućava da kreiraš neke situacije koje obični igrači nisu u stanju da urade. Trikovi ne postoje, postoje različiti načini kako se motivišemo. Ne treba kukati nad problemima već ih prihvatiti kao izazov koji treba rešiti.
Razumevanja za Jokića
Pešić je naglasio i sledeće:
– Ja sam davao neke izjave, pa su me prozivali da sam se udvarao Jokiću. Ne da sam se udvarao, nego ću mu se i dalje udvarati, ne samo njemu, nego i svakom igraču, da je učešće u reprezentaciji mnogo dobro za njega. Pošto nemam samo treninge, ja ću da posećujem igrače, razgovaraćemo, i u toj komunikaciji ću da mu kažem i da pokažem da bude bolji, da dajem ocenu šta treba da uradi bolje i da bude bolji igrač. To je deo mog posla kao trenera reprezentacije. Timski duh je najbitniji, a on se stvara.
Olimpijska medalja dodatna motivacija
Bez obzira na to gde radi, podrška porodice je Pešiću glavni motiv:
– Nisam živeo u Srbiji, sada ću živeti ovde, iako sam ovde svake godine. Ali sada ću ovde da živim i da radim na košarci, da dam sve od sebe i da dam sebe. Siguran sam da će biti rezultata, dobio sam podršku porodice. Moj sin Marko mi je rekao “Šta čekaš, preuzimaj!” Možda je to i emotivno za njega, jer je hteo da bude reprezentativac Srbije, a i moja supruga Vera je zaključila da jedino nemamo olimpijsku medalju, pa je i to jedan od mojih ciljeva!
Sanja da igra
Popularni Kari je još nešto otkrio:
– Sanjam i dalje da igram. To je najlepše vreme, dok igraš. To je najlepše vreme koje sam proveo u Pirotu, Partizanu i pogotovo u Sarajevu, gde sam se definitivno i afirmisao kao neki igrač. Šta bih ja mogao drugo da sanjam nego stvari koje su mi se dešavale kroz košarku. Kad se probudim, malo sam tužan, ali i zadovoljan što sam ostao u košarci koja mi je mnogo dala.
