Vavilon je u vreme nastanka bio ogromno gradilište. Obuhvatao je površinu od 850 hektara. Grad je imao preko 100.000 stanovnika koji su mogli da se mole u 1.179 hramova i kapela. Kralj Nabukodonosor nije škrtario na građevinskom materijalu. Evo šta sam kaže: "Srebro, zlato, dragoceno kamenje, bronza… Darove planina, bogatstva mora, skupocene poklone, dopremao sam u svoj grad Vavilon i stavljao ga pod noge Marduka, vrhovnog božanstva Vavilona. Obezbedio sam da zidovi njegovog hrama sijaju kao Sunce, obložio sam unutrašnjost blistavim zlatom, umesto malterom, lazurnim kamenom i alabasterom… Naredio sam da se iz Libana donese najbolji kedar, odabrao sam ga za krov Esagile. Esagilom je lokalno stanovništvo nazivalo Vavilonsku kulu. Kedrove grede pokrio sam svetlucavim zlatom."
Zabranjeno tlo
Gde se delo blago Vavilona i gde su viseći vrtovi? Mada danas niko ne osporava njihovo postojanje, arheolozi još nisu načisto na kom mestu da ih traže. Još je Koldvej tragao za njima, po retkim otkopanim zdanjima. Verovao je da će ugledati tragove u jednom od njih, gde je našao 14 zasvođenih prostorija sa debelim zidovima i tri bunara. Smatrao je da su svodovi podupirali terase vrtova i hidraulične mašine. Nažalost, kvart u kome je Koldvej iskopavao, kao i celokupna građevina, bila je predaleko od Eufrata. Sem toga, Remerova iskopavanja su pokazala da je tu, po svoj prilici, bio administrativni centar sa magacinom za čuvanje i održavanje namirnica. Ko zna, možda su se, poput Semiramide, preobražene u golubicu, i vrtovi preobrazili u nešto sasvim drugo?
Moderna egipatska država je 1957. godine ceo kompleks luke u Aleksandriji proglasila vojnom zonom, teritorijom zabranjenom za sve civilne aktivnosti. Ipak, arheolog Kemal Abu el Sadat, pionir podvodnog ronjenja u toj zemlji, nekako je ishodovao dozvolu za istraživanje morskog dna u luci. Kemal je bio blizak rođak egipatskog predsednika Anvara el Sadata, stradalog u atentatu 1979. godine. Ovom profesionalnom roniocu i arheologu amateru je 1961. godine pošlo za rukom da otkrije bogato arheološko nalazište i ubedi vlasti da se iz vode izvadi ogromna statua boginje Izide. Nakon toga je, Sadatovim zalaganjem, 1968. godine egipatska vlada zahtevala i ekspertizu Uneska. U tome je učestvovala Onore Frost, čuveni engleski arheolog. Ona je 1957. objavila opširan izveštaj sa opisom nalazišta i popisom nađenih artefakata.
Međutim, u nastojanju da zaštiti Ketbejevu tvrđavu, egipatska vlada je naredila da se izgradi lukobran, čime su pokopani mnogi ostaci svetionika za kojim je tragao Kemal Abu el Sadat. Sultan Ketbej, vladar Egipta je još 1447. izgradio ogromno utvrđenje na mestu gde se nalazio Aleksandrijski svetionik. Ali, arheolog nije mirovao. Uznemirio je svetsko kulturno mnjenje, pokrenuvši kampanju radi daljeg pretraživanja morskog dna. Posao je bio dodatno otežan jer se radilo u zoni pod nepopustljivom vojnom upravom. Pionir egipatskog podvodnog ronjenja je konačno, tek 1994. godine, dobio satisfakciju za svoj trud: na zahtev Službe za egipatske starine, Aleksandrijski istraživački centar (CEA), finansiran uglavnom novcem francuskog Instituta za orjentalnu arheologiju, preduzeo je seriju istraživanja. Potvrđeno je da se nalazište, pokriveno stotinama preostalih predmeta, nalazi na prostoru većem od dva hektara i na dubini od šest do osam metara. Prva velika iskopavanja izvršena su 1994. i 1995. godine.
Danas, dve decenije od početka istraživanja, egipatske vlasti razmišljaju o uređivanju toga prostora. Na kolokvijumu održanom u Aleksandriji 2001. godine, na podsticaj Uneska, ukazano je da ovo arheološko nalazište treba da se sačuva. Relativno mala površina i dubina mora, omogućuju da se pristupi izgradnji pomorskog arheološkog parka čije se turističko korišćenje još izučava. Neobičan izgled, lepota mnoštva statua i antičkih kamenih blokova, od kojih je svetionik građen, i jata različitih vrsta riba, i danas privlače sve ronioce, arheologe i ljubitelje podvodnih pejsaža. Posete bi se mogle organizovati zaronjavanjem iznad vidljivog dna.
Svetionik je iščezao, kako nas obaveštavaju stari autori, između 4. i 14. veka u razornim zemljotresima. Prve arapske dinastije su ga obnovile i na njegovom vrhu izgradile džamije. Putopisac Ibn Batuta se 1326. godine popeo do vrha četvrtaste kule, ali, prema izjavi istog autora, 1349. godine to već nije bilo moguće. Tačku na "i" je stavio sultan Ketbej. Vladar je na Aleksandrijskom svetioniku izgradio – tvrđavu.
Na vrhu Aleksandrijskog svetionika bio je smešten kip za koji se verovalo da je Zevsov ili Posejdonov. U jesen 1995. godine su izvađena 34 dela kipa i delovi građevine, pomoću plovećih dizalica. Odmah je započela restauracija i prvo postupno odstranjivanje morske soli, prodrle u površinski sloj kamena. Ti blokovi su izloženi u muzeju pod vedrim nebom Aleksandrije, na mestu Kom el Dika, pored Odeona. Iduće godine je otkrivena glava velike statue. Ona je pridružena telu faraona u El Diku. Ceo kip je izložen u Parizu, u okviru manifestacije Francusko-egipatska godina, organizovane 1998, a kampanja je nastavljena angažovanjem velikog broja stručnjaka i ulaganjem znatnih finansijskih sredstava. Šest meseci tokom 1996. tridesetak francuskih i egipatskih ronilaca bilo je svakodnevno na poslu. U ekipi su bili arheolozi, egiptolozi, topografi, arhitekte, fotografi, crtači i restauratori. Raznovrsni podmorski radovi su zahtevali upotrebu uređaja za dizanje sa dna, ali i GPS sistem za pozicioniranja radi utvrđivanja položaja blokova. GPS obrađuje signale primljene sa 24 satelita iz Zemljine orbite. Tokom druge polovine 1996. godine izrađena je topografska karta sa popisom više od 2.000 arhitektonskih delova i njihova grafička, fotografska i video-dokumentacija.
Avgustov hram
Reč je o karti koja, objedinjujući kompletne podatke, omogućava izučavanje blokova i identifikaciju serija uporedivih komada. Na osnovu nje je predložena grafička restauracija potpunijih arhitektonskih celina. Razumljivo je da ti skupi radovi nisu mogli da se obave bez snažne finansijske podrške dve velike fondacije i više sponzora. Zahvaljujući njima, istraživanja su se nastavila tokom 1997. i 1998. godine. Vremenom je svetlost dana ugledalo više stotina stubova prečnika između 0,6 i 2,4 m, postolja i kapiteli, izgrađeni od asuanskog granita. Neki delovi su iz faraonskog doba i nose oznake Ramzesa Drugog. Ostali komadi služili su kao dekor. Najčuveniji su svakako obelisci, Kleopatrine igle. Njih je u 1. veku pre n.e. prenosio Avgust da bi njima obeležio ulaz u Cezarion, hram koji je za Marka Antonija započela da gradi kraljica Kleopatra. Carsko svetilište završio je Avgust, sebi u čast.
|
Najviša kula antike Aleksandrijski svetionik je napravio između 300. i 280. g. p.n.e. arhitekta Sostratos. Mnogi antički autori kao Strabon, Plinije stariji ili Josif Flavije, ostavili su iza sebe svedočanstva, ne idući suviše u detalje, i veličali ovo svetsko čudo, koje je, kako se pretpostavlja, bila najviša građevina u svetu u to vreme. Njena svetlost je mogla da se vidi 50 km od obale. I arapski hroničari su ostavili pripovesti. Putopisac Ibn al Saj je u 12. veku, došavši iz Malage, obelodanio podatak da je svetionik bio visok 120 m, što je u ono vreme izgledalo impozantno. Zato se može da stvoriti jasnija predstava o arhitektonskom izgledu svetionika, mada nije uvek lako utvrditi šta je izvorni podatak, a šta naknadno dodavanje i preterivanje.
Kleopatrine igle Čuveni obelisci Kleopatrine igle nastavile su svoj put iz Egipta i u savremeno doba. Jedna je postavljena u Londonu, na obalu Temze 1877. godine, dok se druga obrela u Njujorku, ispred Metropolitena, muzeja umetnosti. Čuveni egipatski arheolog Zahi Havas zatražio je od Njujorka 2011. godine da vrati obelisk u postojbinu.
|
