"Hvala dobrotvoru, ovaj novac nam puno znači, prvo ćemo da vratimo dug iz seoske prodavnice. Imali smo i dodatne troškove oko upisa Nikole u prvi razred Tehničke škole u Vranju. Želimo da Bog i Sveti Prokopije svim tim dobrim ljudima donese blagodat u domu, pre svega, zdravlje i sreću", uzvraća na poklone zahvalni otac Milan.
S ljubavljuZa malog Vukašina je u međuvremenu pristiglo i 100 evra anonimne donatorke iz Berlina, što ne čini prvi put. Ova plemenita žena prethodno mu je poklonila 150 evra. U Beogradu je i paket bračnog para Jelene i Saše Marković iz Švedske kojima je ovaj dečak postao ljubimac. Obradovaće ga lepim mobilnim telefonom, trakama za merenje šećera i garderobom. Hvala im. |
Vukašin je završio peti razred sa vrlo dobrim uspehom u školi sela Barelić, dvadesetak kilometara udaljenog od Vranja, na obroncima planine Koćurac. Dok gledate kako igra fudbal sa drugarima, vidite veselo dete koje se ne razlikuje od drugih. Ipak, Vukašin je od četvrte godine dijabetičar i četiri puta dnevno prima insulin. Tačnije, sam sebi daje injekcije. Otac Milan je stalno u poslu, jer treba brinuti o šestočlanom domaćinstvu. Pored Vukašina, sa suprugom Violetom ima i sinove Nikolu i Nenada. Tu je i njegova majka, bolesna starica Rajna (82).
Srećom Vukašinovu bolest Milan je rano uočio:
"Izmuči nam se dete. Primetili smo da nešto nije u redu s njim. Spavali smo u istom krevetu, noću je često mokrio, dizao se i pio vodu, a onda osećao mučninu. Samo bi se privio uz nas i plakao… Teška su vremena, sekiramo se za Vukašina, vodimo ga stalno na preglede u Vranju, kontrole u Nišu… Hvala dobrotvorima, da nam oni ne pošalju novac ne bismo imali za put", ponovo se zahvaljuje otac.
POZIV DONATORIMAAko želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete dobiti i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
Kuća Spasića nalazi se u mahali. Do nje vodi uska zemljana staza. Neveliku kuću od slabog materijala okružuje dvorište gde su razbacana drva, šeta pokoja kokoš, a svinju čuvaju u sklepanoj kočini od dasaka… Vukašin se privikao na bolest. Čim se vrati iz škole, udaljene od kuće oko četiri kilometra, uzima aparat i meri šećer.
Dnevno više puta. Injekciju daje prema potrebi. "Naučio sam da šećer sam održavam u granicama normale, vodim računa šta jedem i pijem", ističe Vukašin, koji kao i svako dete voli kolače, čokolade, sokove… Ali ne sme. Sada zna da postoji specijalna hrana, pa kad otac ide za Vranje donese mu keks za dijabetičare.
"Pozdravite sve naše dobrotvore, i čitaoce ‘Vesti’, hvala im i recite im da sam dobro i da verujem da će biti bolje…", kaže na rastanku mali Vukašin i maše nam ručicom.
Ubitačne kišeTrenutno je sezona skupljanja sena, pa su se Spasići podelili: otac Milan sakuplja za njih, a sinovi idu u nadnicu kod gazda. "Ima pečuraka, vrganja, ali zbog obilnih kiša sve je slabog kvaliteta. Otkupna cena je mala. Beremo i lekovito bilje, kantarion i majčinu dušicu, sušimo na tavanu i prodajemo. Nisu to velike pare, ali dobro dođu za brašno, zejtin, so", nabraja Milan. |
