Izreku “Kako si živeo, tako će te ljudi ispratiti na večni počinak”, potvrdio je i čin odlaska slikara Marka Stupara (85). Upravo je u danu raznih dugotrajnih sanitarnih zabrana oslikana veličina našeg i širom sveta poznatog umetnika.
Iako je na grobljima dozvoljeno prisustvo najviše 30 ožalošćenih, oko Markovog odra okupilo ih se još toliko, predstavnici generacija s kojim se zbližavao od 1964. godine, kada je došao u Pariz, pa sve do ovih dana.
Ambasadori Nataša Marić (Srbija) i Kemal Muftić (BiH), prvi ministar (BiH) Tamara Đogo, skulptor Rasko Marinković, slikari braća Peškirović, arhitekta Tomo Garevski, pesnikinja Dana Dodić i brojni drugi su po sunčanom prolećnom vremenu učinili da se pijetetom okiti ovo višestoletno veličanstveno groblje Monmartr.
“Tamo daleko”, Šantićeva “Emina” i “Pod krovovima Pariza” Edit Pjaf, u instrumentalim verzijama, puštene sa ozvučenja, istim emocijama sjedinile su Markovu maticu i zemlju prijema. U ime Ambasade Srbije govorila je slikarka Jelena Gvozdenović, koja je podsetila na Markovu dobrotu i širokogrudost, na bratimljenje sa Orsonom Velsom, drugovanja sa Glorijom Svensom i Gari Kuperom. Zlatom je vagala Markovu istrajnost na svom slikarskom putu, a upamtila kako je mladim likovnim umetnicima koji su dolazili u Pariz govorio: “Zaboravite odmah sve što ste naučili i počnite da pričate svoju priču.”
– Markovo delo nastavlja da živi kao i uspomena na njegovu blagu ljudsku prirodu i nepokolebljivo istrajavanje u časnom i lepom. Pariz je obogatio posebnošću rodne Vođenice, Banjaluke i Beograda, a od sada mu društvo čine Edgar Dega, Emil Zola, Žak Ofenbah, Stendal, Berlioz i drugi velikani sa kojim deli ovo večno počivalište – čitala je Jelena.
“Sećanja ostaju”, “Marko, slikama si obogatio svet, a nas svojom dobrotom”, “S Bogom, Markane”, “Tamo daleko ti nosiš svetlost” neki su od citata upisanih u Knjigu žalosti koju će kao bisernu ogrlicu čuvati ćerka Nataša i supruga Adna.
Rodni kraj poneo u Pariz
– Marko je popio vodu sa nekih od 40 izvora iz rodnog podneblja, pa je tu vodu doneo i u Pariz. Uvek je govorio da ne slika ono što vidi, već slika ono što oseća. A i putovao je, rođen u Kraljevini Jugoslaviji, živeo u Jugoslaviji, a koliko je zvanično bio Počasni građanin Monmartra toliko je pripadao i celom svetu. Imao sam sreću da upoznam ovog dobrog čoveka, laka mu zemlja – setne su reči Kemala Muftića, ambasadora BiH.
Duboki poklon iz Diseldorfa
Skoro da je za neverovati, da je u ovoj teškoj epidemiološkoj situaciji kovid-testova i vakcina, iz Diseldorfa, na duboki poklon Marku došao vremešni par Ingrid i Herbert Šajber, zapazili su ga daleke 1964. godine i u Nemačkoj mu organizovali prvu izložbu, što se posle prelilo po Evropi i svetu. Starina pisac i novinar sa Monmartra Lansoar Remo, pred odrom je sa bolom cedio reči.
