U Kliničkom centru Srbije su se, spletom okolnosti, u nedelju pojavila dva kadaverična donora srca, a primaoci organa su odmah o tome obavešteni. Srce prvog od njih spaslo je život Zoranu Grubinu iz Bačke Palanke, a drugo zbog tvrdog stava Joila Bulatovića, nikada nije stiglo do pacijentkinje koja ga je čekala.
Naime, porodica preminulog muškarca starog 44 godine odlučila je da prvo konsultuje ovog "duhovnika", a posle poziva koji su obavili iz prostorija Kliničkog centra, lekarima su ipak saopštili da ne pristaju na doniranje organa, piše "Blic".
"Činilo nam se da će porodica pristati na doniranje srca, ali posle konsultacija sa sveštenikom, usledilo je veliko razočaranje. Naravno, zakonsko je pravo porodice da ne pristane na donaciju i mi na to ne možemo da utičemo, ali smo, s obzirom na situaciju, ipak očekivali drugačiju odluku. Posebno smo razočarani zbog toga što znamo da SPC u načelu podržava doniranje organa", rekao je za "Blic" kardiolog na Klinici za kardiohirurgiju Kliničkog centra doktor Emilija Nestorović.
Doktorka navodi da je ovo prvi put da osoblje Kliničkog centra sa sigurnošću zna da je neki sveštenik SPC ili bilo koje duge crkve, bilo koje religije uopšte, na ovakav način odvratio porodicu od doniranja organa.
Takav potez je izraz verskog fundamentalizma i suprotan je idealima hrišćanstva u kom je telo "prah koji se vraća zemlji" i sekundarno je u odnosu na besmrtnu dušu, kaže verski analitičar Živica Tucić.
"Vernici mogu i treba da transplantiraju organe, hrišćanski je davati za bližnjega. Savremena hrišćanska bioetika to i nalaže, a i u samoj SPC imate, na primer, episkopa Lavrentija Trifunovića, koji je zaveštao organe 2011. Ovde se očigledno radi o verskom fundamentalizmu", navodi Tucić, koji dodaje da sve glavne religije na evropskom tlu podržavaju doniranje organa.
U Srbiji ima više od 80.000 vlasnika donorskih kartica, ali po oceni doktorke Nestorović, zaveštavanje organa i dalje mora da se promoviše u javnosti kako bi ga što veća populacija prihvatila kao humani čin.
"Porodica koja doživi smrt bliskog srodnika često ne može odmah da razmišlja nesebično. Ipak, nije problem u nedostatku humanosti, već pre svega, u niskom stepenu obrazovanja, predrasudama, verskim tumačenjima i običajima. Može se reći da doniranje najteže prihvataju stanovnici ruralnih krajeva na jugu Srbije, koji i kad se odluče za doniranje organa od preminulog člana porodice retko daju sve organe, a najmanje pristaju na doniranje srca i rožnjača", navodi Nestorovićeva.
